Стармали

268

„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 34. ЗА 1880.

Турска бржга. „Турски народ" у бр. 79. говорећи о хисториограФији, и о новом добу повести кнежевине Србијс од 1858 до 1878 вели: „Доба ово даће будућем нараштају, ако не буде гори од нае, стварнога основа за народну драму и нар. трагедију." Не брини се, турадио, гори од вас не може бити!

Кукавица. <С немачког.) Кукавица лети И тамо и амо, Само виче : „к у к у! к , „К у к у !" виче само. Тако шири своје име По свим гудурама. И тај њезин иос'о, сине, Зове се р е к л а м а. —ј—.

Ни звона не звоне сваком самртнику једнако. Нема сумње, да смо ми данашаи вилозови досетљиви људи! Кад удари звоно на ларму, ми таки знамо, да је ма где ватра. (Шунте премудрости!) Али нису ни наши стари били којешта. Покојни деда Јоца (Хаџија), кад је чуо да звоно самртника оглашује, он је таки знао је-ли умр'о богаташ или сиромак. Дуго сам Ја лупао главу: по чему деда Јоца то познаје. Нисам могао да одолем љубопитству, већ га замолим да ми разјасни ту тајну своју. «Е па ништа лакше" — рече ми деда Јоца, „над звона ситним гласом зајече: Дорочић, — опанчић, — дорочић, — опанчић! — онда знаЈ, да је умр'о какав сиромашак. Али кад звона забрује дебелим гласом : Бунда — опаклија рипиде — литија! Бунда — опаклија рипиде — литија! онда знај, да се успокојио какав бакоња. Деда Јова је поодавно умр'о — и ми га сви подједнако жалимо. Али звона још и сад друкчије оглашују богаташа, а друкчије сиромашка. А.

Право слоге и право раздора. Мајко наше среће, С л о г о, мила с л о г о, Само ј' твоје право рећи, Да нас има много. Али онај ђаво, Она анатема, Р а з д о р има друго право: Рећи, да нас нема. Р. Ј. Л. С.

Шта ко не може да поња". ^ Ј Ј Мајстор Лука не може да ноња, зашто се земља не окреће и онда кад је човек трезан. Пера Награиеало не може да поња, зашто људи жоле куће од два ката, кад је он и са једном Катом несретан. „Турски Народ" не може да поња, зашто се Јуда Искариотски обесио, кад је то био прекрасан и примеран човек. Пешта (према Фалбовој теорији) не може да поња, зашто се земл>а баш под Загребом тресе, кад њу (полу)месец већма привлачи. Брудер Јаша не може да поња, како могу српски листови постојати без субвенције. Чакра не може да поња, како није он наименован за историограФа у Београду. Герман не може да поња, на што је врага та аутономија, — кад двапут 24 иљаде много лепше звече, Једна гроФица није могла да поња, зашто сиротиња, кад нема леба, не једе земичке. Мађарски бркомаз не може да поња, зашто га Срби не употребљују као Фластер на своје ране. Босна не може да поња, зашто цивилизација тако боли.

Узрок. „Зашто зрно на нађубреној њиви боље и пре ниче и расте, него иначе ?" „То је за то, што зрно, кад осети смрад од ђубрета, а оно се таки пожури да изађе на површину земље, и расте што више у вис, да не мора онај смрдљиви ваздух удисати!"

Љубопитство. Зашто бог још овде на земљи не каштигује људе за њихове погрешке? Лотову жену претворио је бог у стуб од соли, што се против забране његове осврнула из љубопитства. Кад би бог још овде на земљи свако љубопитство хтео одмах да казни, не би ни било на земљи жена', него све самих стубова од соли.

Претња. ЈБубазник љубазници: ,Ако ми не престанеш већ једанпут са тим твојим плачем и сузама, хоћу те тако ћушити, да ћеш помислити, да смо већ венчани!"