Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 4. ЗА 1881.

Има-л јоште Сввштеника? . . Ако има, онда где су Кад се пако на нас спрема Где су оци, где пастири — Ил можда их више нема! Јест' можда их нема више Кад их треба нонајвише Те је стадо вуку дато, Поклоњено ил—цродато; Јесте можда никог нема Ко би рани мелем кано! Можда ј' већем све чемером Окужено, — отровано — Цео народ чека, пита Болом тешка паћеника: Има-л јоште родозваних, Богоданих свештеника? , Да-д их има? — Ох, та сумња Већ је доста да нас нати. Да-л их има или нема? Е сад ће се и то знати.

С.

Шетња по Новом Оаду. 1ХУ1. На Сретеније, кад медвед изалази (баш је изашао и један број „Пестер журнала"), беше цича зима и зубато сунце чисто је уједало својим оштрим зубима човека по леђи и кроз најдебљи на воресију узети зимски капут ; нос и велики део нретплаткика на наше листове чисто је хтео да одпаднеод хладноће у свету; хладан ветар што-но кажу све брије (и зато се неки људи што носе браду од неко доба не дају видети на улици у Новом Саду); многи образи и наша позоришна зграда у Новом Саду испуцали се од зиме, добро би их било мазати чиме масним, н. пр. оним масним рачунима, и т. д. једном речи, така је зима била, да се сваки човек старати морао како ће се угрејати, а за грејање има, као што је познато разнога начина и материјала. Неки се греју дрвима, други угљем, трећи се греју вином и ракијом, а ми Новосађани, који имамо четрдесет и две Срикињице у мађарској калуђзричкој школи, држасмо тога хладнога дана, да ћемо се најбоље угрејати и загрејати, ако одемо на „Беседу српске више девојачке школе", која је лицем на Сретеније давана. И ако је та „Беседа" давана у згради позоришној, ипак нам је т о п л о било и у срцу и у души, гледећи на позорници оне анђелке у белим цлавим и црвеним хаљиницама (та те боје овој дечици најбоље и приличе), гледећи их и слушајући, како анђелски певају и престављају ону красну игру, што је за њих и за ову прилику на-

писао учитељ њихов Стеван Ј. ЈеФтић, игру пуну хумора и здравог морала — таман као што треба за децу; топло нам је било и кад се играло оно лепо српско „коло", које се ни у једиом клостеру не игра и не спомиње; топло нам је било и кад смо видели леп венац Српкињица наших, и које нису ученице, и чисто смо видели и читали из очију старијима, како жале што и за њихово време није било велике девојачке школе, а дечици женској, како једва чекају да дорасту за ову школу ; топло нам је било и кад смо пили печујско вино и кинески чај. Али било је момената и кад нам је хладно, врло хладно било. Кажу даје позоришна зграда врло трошна: да су у њој пукотине, које зиму и промају пропуштају, али и зграда народног организма има много пукотина, мора бити, да је и она трошна, јер у неким моментима осећасмо, како је хладно било, осећасмо, како са оне стране, од куд би требало сунце да нас греје, а оно нас лед бије. Погледав ону децу сећасмо се Христових речи, ДТустите децу к мени", па сећајући се тих речи погледаомо по дворани и тражисмо, где су тумачи речи Христових, где су наши овештеници, нарочито где је катихета ове школе, да дечица виде ко их љуби, но бадава сам брисао наочаре, не могох видети ни једнога, ал пардон, видео сам, видео; ту је био од свију новосадских свештеника са* мо један а то је: новосадски римокатолички опат г. Бенда са својим капеланом, и приложио је као и сваке године (осим улазнице) 5 Фор. на сиромашне ученице с р п с к е. Аб.

Мал' необедише Диганина. У по бела дана ухватили жандари Циганина, где на халовитом коњу у по бела дана друмом весело јаше; зауставише га и запиташе: од куд му тај коњ, каква Цигани ретко имају ? — Циганин вељаше: Држ'те браћо коња, да се једаред курталишем беде, јер сам се љуто напатио!" Пред судцем разјаснио је Циганинин целу ствар још боље. Ево овако: „Хвала богу и овим кумовима (жандарима) те ми се у невољи нађоше и жикот ми спасоше 1 Ја сам ишао пешке друмом, и издалека још видим коња како је лежао, испречивши се на сред пута; кад му дођох ближе, ја повиках на њега, не би л' ми се уклонио с пута, — ал он ни да се макне. Ја му пођем с главе, да га обиђем, ал марвинче, бесно, па хоће да уједе ; пробам с репа, ал он колики је хоће ногама да ме угрува. А ја, човек за путом, немам каде чекати, — шта сад да радим! Затрчим се да га прескочим, — а у тај ма, кад сам ја једну ногу дигао преко њега, коњ се диже и ја остадо на њему. Бог зна куд би ме однео, да ме ови добри кумови не избавише. Сц. Ђ