Стармали

116

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 15. ЗА 1881.

П у С Л И Ц е, Гости, који су били код барона Николића, да га понуде са кандидатуром за посланика на мађ. дијету, приповедају како су се лепо частили. Том су приликом толико пушили, да је барон сав изглед изгубио у диму од дувана.

Г. Манојло ђорђевић каје се што своме листу није дао име „Зависност."* Можда би „Зависност" била дужа века.

Недељни лист у 21. броју свом устаје у обрану тица, и брани њиова права (Сигурно мисли оне тиде, које су горе, а не оне које су доле.)

Ходочасници римски, нека се узму у памет да не погреше против етикета, па да пољубе папу у руку, јер папа се не љубз у руку већ у ногу. Казаћу вам и зашто се не љуби у рука, јер та рука Турке благосиља, кад се раја са Турцима бије.

Заплетуш због шаптаве козе, (Народна принонетка.) Била четири брата, која од својих родитеља ништа више нису наследили, осим једне мале кућице и једне козе! Они се, истина, нису поделили; али су још пре деобе међу собом тако удесили: да је сваки од њих напред знао: који је ћошак од куће његов, и која нога од козе њему припада! Коза, као и свака друга коза, била је немирна, пак је негда у селу направила штету; онај оштећени баци се за њомштапом и скрја јој једну ногу, те тако коза дође кући на три ноге ! Кад то види онај брат, коме је та осакаћена нога намењена била ; то узвати козу, намести јој измрвљене кости, обложи цело дашчицама, а одозго увеже крпама и тако је пусти у авлију, нити јој је дао дотле на сокак излазити, докле је нога непрође. Једаред, кад никога није било у кујни, скочи коза на банак, па како се овамо онамо врпољила и око ватре верала, запале јој се крпе на болесној нози; а она, кад је стаде пећи, беж у авлију, пак, од муке, терај око сламе, коју пламен од крпе увати и букне, а од те се и комшијска кућа запали, те тако се ва?дан штете направи! Човек, коме је кућа изгорела, одмах јави судији, шта се и како се догодило и зактеваше: да му браћа, — чија је коза — штету наплате. Ови буду пред суд позвани; но троица се од њих изговараше, да оне три козије ноге, које њима припадају, нису никаквог квара направиле; дакле, да се они не могу ни окривити; него, пошто је она болесна козија нога — што четвртом брату припада — сву штету са запаљевим завојем причинила; то нека на т( га брата падне и одговорност!

Судија целу ствар промозга; пак пошто је увидио: да се ова три брата ни на који начин не могу окривити, јер она увијена и запаљена козија нога неможе се као њиова својина сматрати; то осуди онога четвртога брата, као виновника целог догађаја и нареди : да се сва четвртина његовог наслеђа, комшији, у име накнаде за учињену штету, преда; а он, да се може с места са скрштеним рукама из куће селити! Кад је чуо четврти брат, како је пресуда испала, било му је, истина, врло тешко око срца; али су разлоЗи тако јаено његову кривицу доказивали, да није за вредно нашао ни бранити се: него се јадник покори својој судбини и са сузним очима крене се у бели свет, да где год — где га не познају службе потражи! Но кад је из села излазио, смотре га, ва његову срећу, општински свињари онако жалостивог; пак га запитају : шта му је, и каква му се несрећа догодила? А кад им он све редом исприповеда, каквим је случајим постао просјаком; онда се један од њих почне на сав глас смејати! Сви сад погледе зачуђено на тога свињара, незнајући, шта га је снашло; а он, кад се на сву вољу исмејао, почне овако говорити : Хо браћо, да луда судије! То више нема! Он криви болесну козију ногу, као да је због ње слама и кућа изгорела; а не увиђа: да су баш оне три здраве козије ноге сво злоучикиле! Јер да оне нису ону болесну ногу са запаљеним завојем носиле и куда не треба занеле; онх онако искрјана, нити би могла под сламу отићи, нати је запалити, нити комшији кућу у гаригпте претворити!! Кад то чује онај четврти брат; а он се врати натраг у село, оде судији и разлсжи му све потанко: како свињари ту ствар сваћају и пресуђују. Судија, као скроман човек, увиди да је погрешио, те тако њега од наређене казни опрости, а његова три брата на одштету запаљене комшијске куће осуди!! Давно било сад се споменуло! Н.

П и ј а н и ц е. Две жене, добре другарице, имале су свака мужа древну пијаницу. Па су се у невољи својој често састајале и једна другој вајкале. — Ја незнам како је то, — уздахну Ката, ал мој муж увек доспе да пије. — Да, да, — прихвати Јула, — а мој опет увек пије да доспе. оо

Добар изговор. Отац: Море сине ти немаш ви поњатија о Грцима. С и н: Па и Грци не су имали о нама! Душан.