Стармали

„стармали"

број 18. за 1881.

145

В.ира. А јесу-ли наи благодарни ти Мађари, који су у српским срезовима изабрани за посланике! Спира. Сви још нису имали прилике да нам благодаре. До сад нам је благодарио само Громан. 11 и р а. А како ? С п и р а. "Чим су га Срби изабрали у Товаришком срезу, он се таки диже из Вајске, па оде на врат на нос чак у Сомбор да тамо гласа против Србина.

В. и р а. Кажи ти мени одкуда бугарском кнезу колико безобзирне смелости и слепе одважности, какве не виђамо ни у старији и јачи владалаца ?" С п и р а. Казаћу ти. Вели се да сваки владалац има своју звезду у коју се узда. А кнез Батенберг као бивши оберлајтнант има две звезде за то он може бити смелији, друкчији и одважнији него ма који други владалац.

В.ира. Ипак је уздински солгабиров Васко нешто успео при последњем избору. С п и р а. А у чему то ? Ћ.и-ра. Кад није могао да обори Полита-Десанчића, а он је оборио старца Векецког са басамака. Даклем један је Србин ипак пао. А то је и био задатак.

В. и р а. Ја видим и признајем да се од владика може много научити. Спира. На пример: од владике Штросмајера могао би човек научити говорити, а од наших владика могао би човек научити — ћутати.

0 {етрога! 0 у Н. Саду. Мориц (тандлер) Азо, даћете ми за овај Фрак 12 Форинти. Г а в р а (ђак из Карловаца) Мориц! немојте правити комендије, даћу ја вами 1.50 новч. М о р и ц : 0 1;етрога! Г а в р а : 0 Мориц ! Душан.

Тако му треба! Наполеон I. хтеде једном да исмеје неког славног лекара, те зато ће га у неком друштву запитати: „Али молим вас г. лечниче, реците ми искрено, колико сте људи у вашем животу уморили?" ,,Ваше величанство, одговориће хитроумни лекар, мање у 500.000 него ваше величанство!" Душан.

П у с л и ц е, Из чивутских новина видимо да је н>има српска краљевина у носу. И досад смо знали да је у Чивута велики нос, али да јз тако велики то нико није веровао. Од тога доба, од како Анђелић сваки час допаркује у Пешту, кажу да је поскупио у Пешти шампањер. Тај шампањер има својство да човека још за столом успава, и то тако јако, да му други по џепу могу правити каноничну визитацију.

Сви знамо како су мађарске новине викале и псовале што петроградски џелат не уме вешто да веша. Ономад је један учитељ у нашој домовини обесио свога ђака. Даклем петроградски џелат могао би доћи к нама у школу; ту би не само вешати, већ могао би и сам обешен бити.

Што рим-папа признаје да има Србаља, то је врло лепо А још је лепше што се из тога види да папа не зна да има поп Куке и његови другова на свету. Јер кад би папа знао да и неки поп Кука егзистира, он би морао и то знати, да Србаља нема на овом белом свету.

Цурик бундаш! Кад оно посло кобне 1848 и 1849 године нагрнуше силни културтрегери амо к нама, да нас (за заслуге наше) усреће, дођоше онда и неки понтонери на варадинску ћуприју и заменише наше дичне шајкаше, јер ови у мирно доба нису били уег1а$бНсћ. Од ових понтоњера морадоше наши сремци силна кињења подносити, — а не знаш ни сам за што. Ишао човек пешице или на коли, никад није сигуран био, да га неће који понтонер за јаку шчепати и продерати се на њ: Д у р и к бундаш! Једаред дође неки сремац на ћуприју са својим колима у којима остраг сеђаше човек у опаклију умотан и са шубаром на глави. Понтоњер, да не би изашао из обичаја, зграби тога остраг седећега за јаку громовито крештајући Цурик бунд аш! Овај зграби опаклију, скочи из кола, баци шубару у кола, тури руку у торбу извади другу капу мете је на главу и — наједаред створи се од њега граничарски капетан под сабљом. Понтонер узе „штелунг" и стаде мољакати,^ али му ништа не помаже, — капетан заповеди да му се узме оружје и да га с места прате двојица на главну стражу, под новосадску капију, што одмах и би. Ту се на један миг створи и аодобателна клупа, мога напасника повалише и са двадесет и пет топлих научише памети но само њега, него и све остале понтонере. Од то доба после, није се више чуло на новосатској ћуприји: Цурик бундаш! Сремац.