Стармали

184

П у с л ж ц е, Не прође неко време, а ми опет нешто лепо и ново чујемо о коме Текелијном питомцу. Ако тако потраје, Тиса ће Текел. завод опет вратити Матици, увидевши да је она несретније руке при избору питомаца. Шта чини реклама ! Ховови препарати од малте тако се непрестано и наметљиво оглашују, да човек хоћеш нећеш, мора њима да се лечи. Ето сад већ и сам папа римски тражИ спасенија у Малти.

У планинама Старине Новака опет се појављују хајдуци. Мора бити да се и здраво множе јер бечки листови досад су их звали разбојницима, а сад Бригантима.

Један српски одметник добиће тако велики орден (заслуге), таковелики дага неће моћи о прси обесити него ће морати њега обесити за орден.

Школски човек г. Чобић кажу да уме излечити од сваке болести. А би-ли он могао излечити неке карловачке и београдске матуранте одПадавице. — То би му, као школском човеку најбоље доликовало. За онога, што је прошлога месеца из Нариза у Нешту докасао пешке, кажу да је Србин. Ја то не верујем. Он би радије из Пеште у Париз побегао пешке.

Једном јеврејском гросхендлеру, који се у Сарајеву населио и окућио, тако се јако допада Босна, да је на своју нову кућу метуо таблу са овим натписом : 0 <1и КеБег Аи§из1т, — што ухватим не пустим. Од нека доба „Пест. Лојд" тако јако булазни, као да се опио офијимом.

Београдска журналистика још није на чисто шта је боље: или пуњено ништа са патлиџанима или упразњено ишта без патлиџана. Ни пештански листови не знају шта је боље за Србију — али у толико више зна^у, шта је г о р е.

Молим нека се констатира, да је „Пест. Лојд" први био, који је изумео реч „Су бо купациј а" да и та љага не падне после на омладину.

У Броју 69 „Новог Века" иште неки СветоМс Глишић награду од 10°/<> што није убио човека, а

могао је то ласно учинити, јер је у његовој механи преноћио.

У Бугарским школама забрањује се читати ЛаФонтонова басна о роди и жабама.

У бр. 102 „Радаика" у извештају са омладинске скупштине стоји од речи до речи ово: „Том приликом хтео је наш (наши га вуци изели!) Пера Теодоровић, да одговори на здравицу једнога Србина из Угарске" и т. д. — Ја (Стармали) још се нисам довољно извеџбао у новој напреднијој моди, за то не знам треба-ли увек кад се напише реч „наш" додати под заградом „наши га вуци изели" или се то чува само за свечане приликс, као што је за цело омладинска скупштина, Волео бих сам о томе мало јасније поуке.

П а б и р ци, Теорија и пракса. (Две госпе разговарају се о синоћној позоришној представи). Прва госпа. Драга пријатељице, како вамсе допао синоћ комад „Две сиротице?" Друга госпа. Уф боже, та то је грозно; ја сам непрестано плакала. Прва госпа. Ох сироте девојке! Тако ми их је жао! (Плаче). Друга госпа. Ал молим вас ћутите! немојте ме више сећати на ону кукавну сиротињу. (Почне и она да плаче.) У то уђе слушкиња и јави: Милостива госпођо, на пољу чека једна сва издрпзна сирота девојка и дркће од глади и одзиме. Вели: умрво јој је отац и мати и моли мало милостиње. Прва госпа. Нека се торња одатле ! Гле ти сад опет безобразлука! Тим просијацима не можеш надавати. Одмах нека одлази! Друга госпа. То је заиста крајни безобразлук! Зашто не ради, па не заслужи себи хлеба. Та полиција наша трпи свакојаке богаљеве у вароши! Нови емрчци. Неки Енглез дође у страну једну варош и огишав у гостионицу хтеде да једе смрчака. Но није знао како се на дотичном језику смрчци зову, и тако кел^ер није знао шта гост захтева. Најпосле сети се Енглез, узме креду и нацрта на сголу један смрчак. „Аха", повиче келнер, „сад знам шта желите !" оде и донесе Енглезу један — амрел од кише. Безазленоет. Мала Марица рећи ће своме деди, који је имао памука у ушима : „Деда, наш учитељ каже, да човек има у глави мозга, а ти имаш у глави памука, јер ето ти из ушију вири." Није ч:удо. — Доктор. Ево господине проФесоре, да вам представим најстаријег човека у нашој вароши. Овом старцу има 80 година, а по занимању је оџачар. —■ П 'роф &сор. Па није чудо, месо што се у оџаку суши, најдуже траје.