Стармали

„СТАРМЛЛИ* БРОЈ 28. ЗА 1881.

225

Т1 и р а. Ти си све жељан каквих белих гласова из Босне. Ја сам сада у том сретном положају да ти могу саопштити један такав глао. С п и р а. Говори, брате, уста ти се позлатила! Ђтра. Ономад је у Сарајеву пао — п р в и с н е г.

Ђ.ира, Од чега је бога ти умро министар Хајмерл ? Спира. Иукло му је срце. и р а. Заиста, чудновато, јер то се иначе баш тако често не дешава, да министрима пуца срце за чим. 1аира. Јесили читао песму „Сељана" у 18 бр. .„'ћосе''? и како ти се допада. С п и р а. Читао сам је и меви се допада. Ђ.ира. Ал кад би дошао Турчин са сабљом, у руци, па да каже „овој песми мораш наћи мане, или —" Спира. Но баш кад би дчшао Турчин са сабљом. онда би јој нашао мане. Ћ.ира. На пример. Снира. На пример док је та песма „народном позоришту" пришабањила трипут ћушку, дотле се уморпла, те је „Тингл тангл" добио тек једва на послетку једну заушку. А то је могло бити и обратно. Или још боље, могао је „Тингл-Тангл" поднети све четир заушке, а „нар. нозориште", кад му „Јокљ" не може што помоћи није нужде ни да му натруњује, — иначе. . . — ћира, Но, — шта иначе ? С п и р а. Иначе ћемо мислити, да „Ћоса," није искрен о.младинац. Јер у 2. тачци омлад. статута ваљда се непомиње само масла ради и „унапређ е њ е уметности.".

В. и р а. Ова] час чујем да министар Чеда ипак остзје на Финанцији. Спира Виш како се човск превари. Ја сам држао да он никако неће мо! : .и остати. И то из ових разлога. Министарство се спрема пред скупштину. Јавно је мнење безобразно; скупштина је представник јавног мнења Може јој пасти на ум да министарству нађе каквих замерака. Онда ови морају да доказују своју невиност — а то би им се најлакше веровало, кад би изишли пред скупштину у безчедном стању. Тако сам ја комбинирао, кад сам држао пад Чедин за извесан. Спира. То сам ја канда бољи погађач. Ја држим да је Мијатовић за то остао, што си није нашро нико, који би примио на се да ону скупу кашу плаћа, коју је предодчик његов наручио. И ја сам канда погодио.

Ђ. и р а. Ништа ми није 4 тако жао већ што ће се и г. комесар. (који већ буде) по највећој зими мо рати трудити да путује у Карловце на сабор. С п и р а. Јесте заиста, то је врло не мило. Али мени сада нешто пада на памет. Како би билоВ. и р а. Но ? Спира. Како би бшш кад би саб. одбор оиремио представку влади, те да је лепо замоли, да г. комесара не труди по тој салауковини, да ће сабор своју дужност и без њега најсавесније извршити, избор свој и тако мора поднети горе на потврду а ми ће мо радо разигнирати на свакој паради (сад нам је и так ) најмање до тога). А кад нам испадне избор сретно за руком па кад дође до иншталације, онда &е бити већ и топлији дана, па онда да нам пошљу макар десет комесара, па да се својски прочастимо и провеселимо изгрлимо и изљубимо, Ћира. Спиро брате, заиста дзвна мисао.

Чупави чланци. IV. Таки чланци, као што их је почео писати др. Драгиша Станојевић у „Раднику" под насловом „Со цијализам", заслужују да човек (ма се које партије цридржавао или курталисавао) извади мараму аз џепа, њоме добро обрише наочари, мете на нос, који се овом приликом не мора намуком запушити, као што се обично ради, кад човеку незрело, а већ трухло воће (или други који производ) дође под нос, — па да их чита са оном вољом са којим се борио (ако се борио) за слободу мишлења и исказивања тога мишлења, не само за себе већ. и за свакога. Заслужују ови чланци, не само да их човек пажљиво чита, него да о њима још коју годину и промишља, па тек кад се међу тим као Срби од разних искушења и д » ноката догорелих опасн сти осигурамо, онда да их још једаред прочита и можда још коју годину о томе дубоко и зрело промисли. Јер заиста Драгигаини су чланци пуни језгровити мисли и студије, проникнути су самосвојним уверењем а предста ■ вљени су таком мирноћом и достојанством, које показује да их он не пише зато шго је то сада така мода, већ да је иопеко што је реко. (А испећи па рећи, — то није по данашњЈЈ моди.) Елем Драгишини су чланци таки, да их може радо читати и онај који неће потрчати да таки све што је у њима оберучке потпише. „Но „Радник" је ретко те среће, да му дописници дижу достојанство листа. Ето на пример, наиђем ја у бројуму136. на чланак „Војска и народ". Аха, то ћу баш да читам! И ако сам се родио, — и не памтим кад, тако је давно било, ипак сам увек гунђао у себи, а баш и из себе, кад сам се год сетио силне војшчурине, коју храни деветнаести век на срамоту своју, још већма сам гунђао кад сам се сетио, шта нас то стаје, а највише сам гунђао кад сам помислио, како би нас бог видео, кад би и десети део тога новца употребили на просветне и друге племените цели. За то занух, да прогутам тај чла-