Стармали

„СТАРМАЛЛ" БРОЈ

36. ЗА 1881.

Шетња по Новом Оаду, ХСУШ. Пустите ме мало да седнем на клупу да се одморим ; допустите ми да једну недељу дана ћутим и да бар месец дана ништа не једем и не пијем, јер сам се ово неколико дана тако уморио, као да сам се из петиних жила упињао, да се коме за патријара наметнем, или као да сам неположене Даљске рачуне сам самцит морао у ред да доведом. Но није ни чудо : бадњи дан, божић, свети Стеван и скупљачн добровољних прилога за „Беседе" и „балове" тако су ме уморили и исцрпили, да не знам ни где ми је глава, те сад чисто сам себи долазим као неки — боже прости — администратор неких великих добара, који не може да сабере рачуна и да их поднесе. Тако ни ја не могу саи себи рачуна да зготовим о оним силним прасицима и чашама, што сам их на туђ рачун са овог грешног света таманио, и кад би се сачувај боже и ноћу потрошарина на вино, пиво, каву и шећер плаћала, не би ми ни коса на глави остала читава. Куд год човек стигне и чим на столицу седне, а он чује само : „Благослови боже јастије и питије сије!*, па ти се онда заборави и на папину сеобу и на загребачке мачије музике, него се засучу бркови и рукави, те се тамани „свјакоје житејскоје ио-печење". Оно благосиљање „јастија и питија" сећа човека на онога нопу, што је имао пастирски обичај, да врло често иде некоме своме парохијанину на ужину или на ручак, те овај кад му је досадило, договори се са женом, да преправи онако празне киселице, те кад дође попа, да не изнесе ништа друго, осим голе мршаве киселице. Једанпут је исти брат Хришћанин баш сео да једе, а имао је пред собом питије (паче), кад, ал ево ти попе, где куца нз врата. Парохијанин брже сакрије питије под кревет а жена донесе на сто киселицу. „Како је, брат Јово!" запита попа. „Ето, оче попо, баш седох да једем киселице^ ако је по вољи, изволите." Попа приђе столу — који је био спрам кревета, под којим беху сакривене пити}е — и прекрстив се рече : „Христе боже наш благослови Јаотије и питије...!" Кад то чу брат Јова, а он ће рећи: „Па дед' жено бога ти, те питије, видим да се не може од господина попе ништа сакрити", и тако се после осолише и напише онако као што бог зап>веда. Због силних ручкова, који су трајали до вечере, и због сстлних вечера, које су трајале до „вруштука" нисам доспео ни новине да читам, па ни самог „Пестер Лојда" не видех, те тако нисам могао ни да уживам читајући, како писац с? сам себе у лаж утерива. Само сам у „Преси" опазио и из ње научио, да је Рума у Србији. Наш кићени Срем је баш несретна земља, кад хоће ево да нам је на све стране развуку. Недавно је „Стикс" пештански бацио наше лепе Карловце у Шпанију, сад ево бечка „Преса* премести Руму у Србију — сад

још само да који учени Чивутин пресели Б у ђ ановце у Америку, Гргуревце у Сибирију, ШидиЕрдевик уХотентотију, па онда не знам ни сам, би ли се још ко отимао о митрополију карловачку, и би ли и онда поп Магарашевић из Сурчина нашао за вредно, да по каванама изазива поједине посланике, за љубав овом ил ? оном своме идолу и кумиру. Чуо сам и то, да има у новинама уводни чланци под насловом: „Позив на претплату". „Стармали" нема чланка под тим насловом. А сећате ли се оне приче, како су деца искала од матере колача, а она им одговори : Ко иште тај неће добити. На то мали Глишица испод астала : „Па дај мени, мати, ја не иштем." Тако ће сада без сумње наша штована публика штудирајући на који лист да се претплати, рећи: „Па хајд' да „Стармаломе" дамо, он н е и ш т е !" (Живила штов. публика !) Аб.

Бачванеке пееме. (Још нештампане.) * Бачка сузе ронила, Свог владику молила, За тобом ми срце вене, Остани код мене. * * * На Дунаву дебо лед, Аој прото што си блед, Та ти ниси такав био, Док си народ љубио. Еј! * * * Ала умем, ала знам, Ала умем да варам, Цео Сомбор и Стапар, Преварих у један пар. * * * Прођи Тисо уз мој двор Да ти кажем терет мој, Како сабор ме секира Неће да ме бира. * * * Ситна киша промиче, Прота шешир намиче, Иде ди су бискупи Ко их такве искупи ! Грба.

У школи. У ч и т е љ. Како је други и трећи степен од придева „добар"? Максим. „Бољи" и „најбољи". Учитељ. Брлодобро! А од придева „гроза н"? М а к с и м. Нема другог и трећег степена. У ч и т е љ. А за што нема ? Макеим. За то, што грозније од „Грозног" не може бити. Грба. т