Стармали

„сгармали* број 1. за. 1882.

Обичај је у свих владалаца, да се о новој години достојних личности сете и да им на рупицу од дугмета што придену. Ни „Стармали" не треба да заостане иза тога обичаја, Наш горопадни орден за велике засдуге још није готов, — тај ће се тек ове године ковати. Међутим готова је наша ман.а КОЛАЈНА ЗАМЕРИТЕ коју ево свечано пришивамо на груди следећим избраницима: 1.) Господину Светоз. Кушевићу. (Његова бо је заслуга, што колајне већма воли, него све друго на свету.) 2.) Сомборском проти, који се не женира и испод тарабе провући се, знајући да ко се сам понизи тај буде узвишен. 3.) Оном канонику у Осеку, који је нред богом и пред људима рекао, да Срби немају отаџбине. 4.) Свима оним Србима посланицима на загребачком сабору, који ће и од сада нодупирати бана и његову јаку и Србима тако добронамерну владу. 5.) Оним младнм омладинцима, који су се од трудпог родољубља и Србовања већ уморили, па се сада одмарају на ловорима будућих векова. 6.) Оним министрима, који су избагеровали Германа из мирне и безопасне реке наше (негдашње) автономије. 7.) Оној Београдској пракси, која баш на туцин дан стреља, а небоји се да ће добити чирева.

8.) Др. Стевану Павловићу, — који је под старост иоклониосвој популаритет,— а ј тек ћемо видети коме и за што. I 9. Проти Панићу, који на БечкеД речкој гимназији предаје младим Србима ЛЛ науку заборављања српског језика. 10. Барону Ј. Живковићу, који је имао толико моћи и шваде, те је маџ, вдади разјаснио, да онај клуб у који се он био уппсао, није Милетићев клуб, иего велике народне странке. 11.) Оним београдским шаљивим листовима, који свога митроиолита сликају на љуљашкама и у таким шкандалозним позицијама, од којих ми архијерејско достојансгво штедимо, — ма и сам Герман кроз то вирио. 12. На иоследак придева исту колајну и „Стармали" сам себи. За што? За то, што не уме тако шаљиво да пише, да сваки 10 дана, бар по један одме тник аукне од смеја.

За овај мах, и за иочетак нека буде доста. „Стармали" неће чекати другу нову годину; и у току ове године неће он бити штедљив са давањем овог одличија. Коме је даклем жао, што је овом приликом нревиђен или ирескочен, нека се нада и подобателно влада, па ћемо се и њега скор-^м сетиги. Стармали.

Шетња по Новом Саду. ХС1Х. Сара Бернхардова и Герман Анђелић славе сада своје триумфе и зоносе своје поштоваче, те ови тако занешени чисто су иијани од одушевлења и диве се чаробној вештини њиховој, којом су они доспели до тог највишег басамака славе и величине. То је све из сујете и из гралгзења за новцем што побуђује — Сару Бернхардову, да по овој зими путује по свету. Зар не би боље било да седи у топлој соби на миру, н. пр. у каквом манастиру, јест, јест, манастир је за такве особе — као што је Сара. Па узмите само онај несретни случај у Бечу са позориштем, у којем је она играла: као неку ироклеШу- да је унела у куПу јер куКа изгоре и ироиаде и толики народ иострада — камо среЛе да ту иерсону у Бечу нико ни иознао није! И у Пешти се бавила, као што знамо из оних подлистака о њој у „Застави". Ту је та особа играла такође свакојаке улоге, и врло се доиала иегиганској госиоди и они беху за њу јако заузети. После је отишла у Одесу, дакле на море, али и јесте неко морско створење, неко морско чудо, јер и онде су јој се дивили и чудили. — Кажу сви да је висока стаса и да особито воле „даме са камелијама", јер ту улогу

најрадије игра и то с великом ватром и одушевлењем. На тоалету издаје многе новце — ал до којих она лако долази —, кадиаад носи дугачак скут („шлеп"), те мора да има и своје скутоноше. Косу има дугачку , а што се иамвтм, тиче —но хајде манућемо се народних пословица! Духа је кажу чивутског, шиекулативног; но то се види и по целој радњи њеној: непрестано тумара, овамо онамо и тражи гииИара. Толико о Сари. Што се тиче Германа Анђелића — но о њему је већ говорено (но разним новинама и иначе). Познајете га сви и знате, па на што да се сад ионавља једно и исто ? Ономад су ишле депутације да ручају — хоћу рећи, да га поздраве. Највећма ме секира, што је прва била шокачка деиутација. Мене то као православног Србина љути. На дан иншталације видео сам тамо и г. Ј. и г. Г. Два вола беху искићена и уз свирку вођена ио вароши да увеличају параду, а после су оиет дошла ■у сиротињу и раздељена. Боже мој, чудно је и то с тим воловима! Најире их уаотребе да увеличају иараду, а, кад је све иостигнуто и ирошао вашар, а они воловима — нож иод врат\ У почаст слављенику назваће Карловчани и неки брег близу Карловаца његовим именом.