Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 2- ЗА 1882.

Фема Иема Штита ни оружа, Раее старе На ново се жаре: Руку пружа, Прима евога мужа. И она одби друге красне прилике, заборави ону увреду, још од Рокеиног прсгена, — и, ево је данас ве^ зове се госпођом Гавриницом. И ја сам био у сватовима, и желео сам им искрено сваку, најбољу срећу. V. Нема ти ништа лепше на свету, него кад муж н жепа живе као голуб и голубица. Само што то не бива здраво често. Ал кад се тако живе, — то је заиста лено. Но лепа је и то сума 4000 фор. Кажу, да са 4000 фор. може човек ударити темељ великом богатству. (Само не сме човек бити карташ). „Е, не сме да!" мишљаше Гавра. „кл ја смем и то!" Данас ти наш Гавра нешто мало добије на кецу. Сутра опет то изгуби на седмици. Прекосутра изгуби оно, што јуче није добио, — а не добије оно што ће други дан изгубити. На њега се судбина мршти (у кафани) - зато се он опет мршти код куће. Њега туку (у кафани), — а он то опет враћа (код куће — жени својој.) Новци, због којих је Фему узео већ давно потрошеии. Љубави, бар од његове стране, није никад IIИ 6ИЛО. Јад и чемер, кавга и инат, батине и клетве, то постаде слика њиховог брачнога живота. Смрт се смиловала на кукавну Фему, која би можда срегнија била да је при избору свога мужа малко и разум за савет запитала. Оиа умре од суве болести. А шта би са Гавром ? Он је своје место у магистрату већ давно изгубио. Сад други тамо мастило меша. Он је сада клуподер свих кафана, особито оних где се коцкају. Ту он и жедан и гладан нреседи по целу ноћ и по каткад (кад извара од кога једну форииту) онда и кибицује. Карташи, који се још држе, више пута загледе се у Гавру — и онда им се чело страшно наоблачи ; - ко би их знао шта мисле. —р.

Ала је то штета! Ала је то штета, што талијанска варош Болоња није мало ближе, н. пр. тамо где је сад Ечка. Како би онда родитељи оних српчића, што слушају Бечкеречку гимпазију, могли лако слати децу своју, да се поуче мало и у српском језику. Н. Н,

Кратак роман, (Малко, али врло малко, по н^мичком). I. Жужика је била проста, али млада куварица. Он је био прост, али млад војник (од бранже топџијске). Има томе већ два месеца дана како он баје око Жужике. Што он бауе око Жужике, то има смисла. Јер он се зове Сима Бајац • а она је заиста бајна. II. Било ведро, — па се наоблачи. Војничка труба, која је досад неким благословеним миром мирисала (срцу Жужикином), сада на једаред загрми : трата -рата-рат. „Па зар и ти мораш да идеж, Симо?" „И ја морам да идем, Жужика." „Ах'!« »Ох!" „Симо, ти ћеш ми бар писати". „Жужика, ја ћу ти нисати." „Ја не тражим од тебе да ми пишеш много. Ја знам да војници у рату не могу много писати. Али се надам да ћу ти писати често. Ма две-три речи, -— само да не сумњаш о мојој љубави". „Ти не можеш ни тражити, да ти пишем много. Ти знаш да војници у рату не могу много писати. Али се надај да ћу ти писати често. Ма две-три речи, — само да не сумњаш о мојој љубави". „Па збогом, кад је тако !" „Па збогом, кад није друкчије !" III. Жужика је тамо, где је и досада била. Сима је тамо, где до сада никад није био, — а можда није ни желео бити. Дим је око Жужике — у кујни. Јер су дрва влажна Можда од суза њених. Дим је око Симе — у шанцу. Јер је барут сув. Можда од уздаха његових. У оном диму сећа се она њега. У овом диму сећа се он ње. Нрво писмо које јој је писао, гласило је овако. „Ох како те љубим ја. Сима Бајац топџија." IV. Жужика не зна шта ради. Она сипа со у штрудлу са млеком, а посипа салату са шећером — Доста тога да врши своју дужносг. Сима зна шта ради. Он пали топове. До душе не зна на кога, за што и крошто. Ал он врши своју дужност. И он вршећи савесно своју дужност постаде капларом. Прво писмо, које је сада (као каплар) писао, гласило је овако: „Љубав бурна, као вал Сима Б ајац к о р п о р а л".