Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 6. ЗА 1882.

да се сама диви својој мудрости, како је у исти мах и покарала Мидана и позвала госте на ручак. „0 драга теткице, ми ћемо већ тиме бити потпуно задовољни". „Немојте молим вас милостива госпо да се због нас узнемиравате. Бар ја бих се несретним осећао, кад би сте се ви због мене трудили, јер ја сам амо дошао, да се са г. супругом о некој важној ствари проразговорим, а никако да вам правим галаме у кући." То је држао Каменко за нужно да одгори на домаћичин позив. „0 молим, молим, ви сте нам врло мио гост; али мораћете се задовољити тиме што се буде нашло јер ми се нисмо приправили, чему је Једино Милан крив". „Молим, молим," и тиме се сврши тај облигатни деремонијал. После овога послала је мати Даницу у кујну тамо да надгледа, а у самој ствари с тога, да би се могло комотније говорити о њој а без ње. Каменко до неба хвали војиново имање и пита, да ли да Војин идуће недеље сам лично дође, да у њих запроси Даницу, односно да ли се сме надати повољном одговору. Попадија са своје стране пристаје; а ако се момак допадне девојци и она њему — она ће дати свој благослов. И поп-Марко нема ништа во прецје, само вели, да је нужно да Милан собом понесе и „грундбухсекстракт о свом имању, кад буде дошао да звапично запроси Даницу. То је ради реда, да знамо на чему смо, а Даници даје 6000 ф. Проводаџија је задовољап и вели, да ће се Милан до ушију заљубити кад види девојку. „А.ли пре тога — рече поп-Марко — молим вас још за нешто, на које ми као поштени људи морате искрено одговорити. Ја познајем од старина породицу Деспића и мило ће ми бити, ако се с њоме опријатељим. Али ја моју јединицу не бнх дао ни за највећег богаташа, кад би овај пијаница био. Пијаница муж је убица своје жене. С тога вас братски молим, да ми искрено кажете каквог је г. Деспић моралног поведенија са точке зренија на пиће? „Не пије никад ни капи!" одговори Каменко свечано „Ни капи!" потврди Милан, пошто је искапио чашицу ракије. „То ми је мило рече поп Марко простодушно., а Милан и Каменко згледаше се, па хтедоше прснути у смех, али се ипак задржаше, сетивши се озбиљности подожаја у ком се налазе. Најзад их позову на ручак. „Мени се, Кеменко, мути ракија. Неће добро бити!" шапну Милан Каменку на уво. „ђаво нас терао да успут смажемо ону чутурентину И мени није добро. Почиње већ и језик да ми се преплеће, а и сан ме хвата" одговори му Каменко опет тако исто тихо, а Милан је само вртио главом. После говеђине ударише у вино. Ноп Марко је изнео неко старо црно вино, што обара људе. Каменко и Милан хтели би да се уздрже, али рђаво су се навикли, да испију увек чашу, кадгод се куцну, а поп Марко, не знајући, да су они неиспавани и да су толико пута мењали пиће, — навали на њих нуткајући их свесрдно да пију. Код печења наздрави Каменко домаћину, милостивој госпи и велештованој госпођици, којој жели сваку срећу и да се што пре уда. Милан на то удари у „многа љета."

После тога флаша за флашом ил,е, а песма се за песмом ори. Милан већ не распознаје тетку од Данице, а Каменка од моп Марка и обратно. Каменко пак тако преплеће језиком, да се и сам озбиљни поп Марко морао насмејати, Милан мисли, да је у крчми код „бокала", па заповеда тамбурашима да му свирају велико банатско коло. За тим устаде са столице, па поче звиждукати и играти коло. Тако играјући, управо батргајући ее неколико минута, дође до дивана, падне на њ' и ту заспи после неколико тренутака. Каменко пак са свим је клонуо; руке је метуо на астал, а главу наслонио на руке, па тако је. заспао, као што је то његов обичај био да чини у крчми кад се налнје. * * * Пред вече тргао се Каменко се сна, па чудновато погледа око себе, јер на први мах пије се могао сетити, где се налази Но после неколико тренутака ностаде му ситуација јасна, па му и нехотице излетише речи: „Еј Војине, тешсо теби, какве си проводаџије нашао!" У том истом тренутку тргао се и Милан, а узверени поглед сукоби му се са каменковим. Неколико минута посматрали су се ћутећки, не знајући, шта да један другом рекну У то уђе у собу и поп Марко озбиљним, управо срдитим погледом. Сад се Милан и Каменко нађоше још у већем чуду. Најзад се Милан колико-толико прибереприђе поп Марку и рече му дрхшћућим гласом. „Извините, г. течо, што смо се у вашој кући тако заборавили- Алн што је било, то се више неда изменути, а може бити да је ово баш и добро по вашу дивну ћерку. Јер ето, какви смо ми, такви је и исти и онај Деспић, за кога треба ваша кћи да пође, па ако хоћете Даницу да убијете, а ви му је подаЈте. Б1х1 е! 8а1уау1 аштат теат!" изговори Милан тако, као да му је тежак камен пао са срца. „Ох хвала вам но сто пута, драга децо, што стесепоказали у својој нравој боји, те тако спасосте моју ћер од тако грдне пропасти, која јој претијаше. Сад ако хоћете пијте до зоре — ја вам нећу ништа замерати, него ћу вас још из захвалности сам служити." „Хвала лепо, пречасни господине" одговори Каменко, коме је до тог стало, да се што пре очисти из попине куће, само да не мора попадији и Даници погледати у очи. Такво мишљење делио је и Милан и с тога они одоше и ако их је поп Марко свесрдно задржавао. Попадији и Даници не рекоше ни „збогом", већ чим стигоше до својих кола, седоше, паодјурише натрагу варош. * * * После поноћи око једног сата стала су кола са Каменком и Миланом пред гостиону код „бокала". Кад је чуо, да су нека кола стала, Војин је излетео на поље па у нади, да ће чути лепе гласове, раширио је руке, да се са силазећим пријатељима загрли и ижљуби. Милан га одгурну са речима: „Окај се женидбе, већ хајд да пијемо!" а кад је ушао у крчму, заповеди тамбурашима, да свирају: „вечнаја памјат". „Шта је за имесвета Милане?" питаше усплахирени Војип „Није ништа —• одговори му Милан — Тамбураши свирају а ти певај „вјечнаја памјат" и твојој љубави и твојој женидби. Ето, то је све! — а то мислим да ти је доста".

Још се могу добити сви бројеви „Стармалог" од почетка до данас. "ИИ®