Стармали

„сјтармали" БРОЈ 7. ЗА 1882.

шта се не чује о манипудадији са Рацковићевим фоидом у Кикинди и т. д., а кад таких новости нема, онда се седи по три сахата и гризе перо, а оног митолошког Сатира са козијим ногама ни од корока, побегао негде у шуму, па га је чисто срамота, гато нема кога да узјаши, те седи у својој пећини и бадавадише, канда јечдапновосадског санитетског одбора. Но у зависти мојој према београдским подитичним новинама паде ми на памет: како би било, кад би и ми у „Стармадом" доносиди какве „Изјаве" са стотинама потписа, тим би се лист онда могао лако испунити, па ма и не остало места за огдасе на „Невен", јер то и онако нико не чита и не зарезује. Сад је само питање: какве би те „Изјаве" имале бити ? Ми овде немамо министара, с којима би незадовољни били; напротив још су они с нама незадовољни и шиљу нас у Америку. А немамо ни Милије Миловановића ни Арсе Дреновца, народних посланика, против којих би начедник среза темнићског, нарочито у општинама кукљинској, беловодској икоњушкој, говорио да су превратници. Немамо ни сувишних књижевних раденика, од које би неке као издишно ваљало у „Отаџбини* и у „Раду" грдити и одвраћати од дитерарног посда. Једном речи, код нас би тешко било онаке „изјаве" писати, јер смо видели и код последње повреде нашег живца народног, наше автономије у њеном вршку, да се нико и не миче и општипе се уљуљкавају у блаженом задовољству и сре-

ћи, те не дају повода ни посланицима на мађарском сабору, да буду тумачи њиховог душевног расположаја у том предмету, него ћуте, као да су манипуланти неке панчевачке штипендије. Но можда би се ипак могле какве год „ Изјаве" са својеручним потнисима и код нас завести ? На пример да покушамо написати неколико „изјава", па покупити под сваку што је више могуће својеручних потписа. На иример: — „Ми потписани обвезујемо се, да ћемо од сада редовно сваке недеље са амвона иоучавати наш свет у корисном знању и моралном владању." (Долазе 800 потписа православних свештеника) Или: „Ми долепотписани чланови „Српске читаонице" у Новом Саду увиђамо да је срамота, што се од нас толиких само њих 7 уписало у читаоничку гсевауку дружину и ево свечано обећавамо, да ћемо сви листом, који умемо датом приликом сонорио „многа љета" да певамо, уписати се да учимо и св. лигургију и друго лепо и племенито певање." (Сљедују 300 потписа). Па онда могла би доћи, да испуни лист, и ова изјава: „Ботписани некадањи текелијви питомци. а сад адвокати, лекари, професори и чиновници, готови смо да приложимо по могућности новчан прилог, да са пок. добротвору вашем Сави Текелији достојан спо-

Освета ђаволска.*) Нредговор. Пред зору умукне песма славујева, женијалног певца што у мраку пева, који се не боји од ноћних стражара, те дан кад осване тад се тек одмара; па то је у реду, он к'о да погађа: две у једно песме не требају нама, јер дан кад се јави тад се живот рађа, а живот је права песма над песмама. Шта хоће од песме паметни и луди, да им буди радост, весеље ил' тугу ? а тог у животу и свагда и свуди, те крај живот-песме ја не тражим другу. Је л' весела песма: ви се њом смејете, а у живот-песми смехом да пукнете. Је л' жалосна песма: онда дира јаче, а у живот-песми ту се својски плаче. И то ваља знати: да вештачке песме коштају новаца; из живота песме - ;ге су забадава, јер творац живота / •;*•• то':су Бога Сунца светлосг и топлота, .V. а то је бадава што је сунце веће, ; и у себи носи одисконску силу, *) Поелато на уасписану награду

те к'о лептир свећу земља га облеће, оно зраком љуби пратилицу мстлу. Још вештачке песме ви само читате, и често су препис од живот песама ; ове из живота те собом гледате, а оне су тачне, не са погрешкама. И ја нудим препис из песме живота, будем ли вас лаг'о моја је срамота, глед'о сам да препис што тачпији буде мањ ако — запете нисам мет'о свуде. Ал' ко је још тачно живот описао ? На и ја га нисам копирати знао, Знакове мењао, додавао, брис'о. трудио се тако те ово напис'о. Ја баш и не тражим похвалу вештака, јер очима видим а ушима чујем, те су ми излишна измишљања свака: што видим и чујем ја то — заиисујем. ПрИЧа. Јавило се сунце, а крилате зраке обасјале варош и мирне сокаке, па пале у прозор на здању шареном, ту се пољубиле са ружом руменом; а после пољуица зраци даље крећу — и тиме се одма на посао дали крај завесе танке у собу улећу, у.) шта су таи-о рид'ли, а ми смо дозвали: