Стармали

„стармали* број 8. за 1882.

кву %ушку колико би се велике господе н. пр. министара и т. д. морало до сада поубијати! * * * ^5; Др. СтарчевиИ држи својим млаценцима предавање о гсарламентарном ионашању приликом бавлења у крчми код „Буџе и Геџе" или при тучи талијанских раденика око грађења жељезница. * * * □ „Обесите му звонце о врат !" повикао је ономад — но, погодите ко и где ? Мислите ваљда какав чикош на пустари ? Не, варате се, то је повикао један иосланик на хрватском сабору, да се звонце иредседнику о врат обеси. Деветнајсти вече! Чиме ћеш још Хрватску украсити! * * * # Госпођинчани траже учитељицу за српску школу ; услов је да мора знати ма^арски. А кад су тражили доктора нису ставили услов да мора знати сриски. Ал наравно, законзахтевада срнска учитељица зна мађарски, а нема закона, који захтева, да се лекар са својим болесником најпре разумети мора. * * * ^ Парадокс: Један уредник ступио је у „дисионибилитет" јер се ,дисиозициони" фонд престао о њему старати: * * * 6 Ја не знам шта се ти људи муче и граде стубове у Дунаву, који ће држати жељезничку ћуприју код Н. Сада! Та зар неби брже било истесати четири стуба из јогунлука неког високог и великог господина : ти стубови не би подлегли ни под каквом навалом и теретом. Аб.

П у с л и ц е. Са јужног бојишта само се толико за извесно зна, да они усташи, који су погинули и већ су сарањени, неће више никад устати. Српска влада у Београду непрестано се брине за нове иачелнике. (Можда би добро били побринути се и за нова начела). Сад се тек зна, за што је покојни „Недељни Лист" једнако сарањивао Милетића. Он је осећао да неко умире, али, у фантазији својој, није знао ко.

Красно је то кад ко своје рачуне тачно води, па још у почетку године напред зна колико ће милиона дефицита имати. Да чудан ли је народ ти Талијани. Они од свега срца љубе слободу, а опет од свега срца жале, кад изгубе Ланцв џ — (Оно до душе и то је истина, нису у свакој држави Ланци једнаки.)

У Цислајтанији ударили су порез на кафу и на петролеј. И тако ће сиротиња приморана бити да пије шоколаду и да гори миликерцне. (Није ли то велики корак унапред у социјално-економском погледу).

Ако данашња српска влада у Београду склопи нов жељезники уговор исаод руке, да ли ће тиме утврдити везен ћилим себи исиод ноте ?

у глави му има још досга разума, бар доста да може послужити жену: одвести је на бал, вратити је кући; јести, пити, спати, наглув мало бити не видети много — све што њему треба, баш са свим довољно за човека скромна. Па да ! То је тако! ви имате право. И ја тако кажем! ал' проклети отац он све нешто сумња ко неверни Тома, и кад му се каже, да је момак добар, паметан за жену и за друге ствари, он све врти главом: неће, не пристаје, јер, вели, младић је к'о вртоглав осто нит ће икад бити као што је био. И ви сви ћутите, нико да прозбори: „Аха, ја се сећам, томе крив је ђаво!" Дабогме, ја чекам да то други каже јер и није право да ја све измишљам. А ја сам већ напред у стиховма казо: „А када се почве енглески учити, кад дођу године те се зна љубити, или кад се почне с ђаволом играти : онда ваља тачно ђаво написати ; јер ђаво је ђаво, он не трпи шалу да му се подсмева девојка несташна,

он се радо свети за увреду малу а таква освета може бити страшна". И ви знате ђаво нит оре нит кона, у овом случају тако је радио: подбо собарицу да о ружи збори, оборио лонац ономе на главу, није дао оцу да му даде ћерку тако удесио целу — хумореску. Из свега излази морал најпростији: ђавола не треба ничим изазиват'. А овом приликом и то сте дознали да ортографију ваља боље знати ; него што је лепа госпођица знала, јер она погрешка све је изазвала. [Ако читатељка оваким свршетком није задовољца, но се на ме љути, молим да ме чује : за њену наклоност ја бих учинио све што је могуће, радо бих пустио да се млади узму, ја бих, јесте, ја бих — али отац не да, а ја нисам попа да их тајно венчам, па и да сам ко зна да л би они хтели ?] Београд. Марије Скалагати,