Стармали

„стармали" број 8. за 1882.

Велеважна санитетска вест. У 40. броју изврснога листа „Народно Здравље," на ирвој, црвено-илавим оквиром украшеној, страни, има ова, црвеним словима штамиана, јамачно по сав лечећи и болујући свет велеважна вест: „Решвњем министра унутр. дела од 18. Фебр. 1882 г. С 901. иремештен је латов скеле кличевачке Љубомир СтанковиК за латова скеле виначке, а на његово место за латова скеле кличевачке Михајло Паји%, дојакошњи латов скеле виначке, обојица ио иотреби службе," (Али ако је можда ова вест само случајно забасала у „Нар. „Здравље," — онда молимо, да се и репродукција те вести у „Стармалом" припише, ма каквом, случају.)

Ескулапијаде, (По белешкама нашим и туђим.) (Продужење). Снаш Ева. Немој, друго ићи томе доктору, тај не зна ништа. Снаш Јока. Е да, како би то било! Снаш Ева. Ама кад ти кажем. Ето нашег звонара син имао неку малу болест , мислим да је била шуга, а он му написао оволику теглу масти. А мој девер знаш да је патио од велике болести ; па шта је њемудао? Ев оваке шићушне куглице, као зрно бибера. Снаш Јока. 0, о, о! — та тај је човек луд. Снаш Ева. Али ми смо били паметнији. Ми смо лекове променули. Дали смо звонаревом сину да поједе све куглице наједаред, а мој девер морао појести сву ону маст. Снаш Јока. Па шта је било? Снаш Ева. Ето шта је било, умро и један и други.

Дође шокица из Мајура у апотеку к * * * и заиште „сенефплетера" — молећи субјекта да даде од онога, који је најбољи. Апотекар из друге собе чује то, и довикне субјекту. А згпе гезгпа. На то се шокица обрадова и рече „јест, јест, господине, то је за Резина сина. Само се чудим, како сте ви то погодили.

Дође жена са села доктору у варош, да јој што пропише за сина, који већ три дана лежи и незна ништа о

себи. Доктор је поче испитивати о свему, како би боље разабрао болест невиђена пацијента. На последак запита ; А је-ли ти син затворен ? — Није, хвала богу, господине. То је мој муж, што је затворен; ал и он ће екоро бити иуштен.

Штатрат Коста, Један мали деран оста Иза оца, — зва' се Коста; Нигде рода, а ни пара, Ко ће зањ'га да се стара? Милосрђе — речца света, Би спаситељ тог детета, У Земуну нађе с' људи Да му блаже удес худи. Сваки месец ред је слати, Да се Кости коста нлати; Ал' свак прилог радо дава, Да с' просветли њег'ва глава. Кад је Коста готов био, Овде се је настанио. Али одмах првих дана За храну нам врну рана. Е, тако је —■ да Бог прости! Кад даш меса место кости, Кад одхраниш сиротицу, Ево Косту у Кос — тицу И он носи црно рухо, Око тражи злато сухо ; По кљуну га Срби туку, Јер „6аћгтапп"-ма пружа руку. Треба Кости — ха! иа-Кости Нове славе и радости. У градско се веће тура, — Да научи ред пандура ? По францталу скупља гласе, Цед'ље писа, гледа за се, Док не стиже *иер драт": Санс „штат," хер фом „9Х"—рат." Земунац. Коњички скок, (У њему је сакривен један врло мудар савет; ко реши нека се по њему влада, па ће бити срећан.). те

Стар-

мо,

АДМИНИСТРАЦИЈА „СТАРМАЛОГ*

Покојни др. Н. био је поприлично дебео. Светјеонда мислио овако: доктор Н. има довољно здравља, паможе мало и нама дати. Зато су га поприлично тражили и зивкали. Дође му једаред неки пацијенат, који није баш са га свим тако мислио — (Мало друкчије) Доктор Н. примети то, — и рече новом пацијенту. Ви треба у мене да положите пуно поверење, — јер ја имам много пацијента, па ипак моји пацијенти ретко умиру. Јесте јесте, — рече докторов луцкасти слуга, којије баш онда у собу ушао, — господинови пацијенти ретко умиру, највише једанпут.

лођ_ на об-

но- прет- мо-

ту ма- ви

ли- пла-