Стармали

„СТАРМАЛи" БРОЈ 9. ЗА 1882.

Потрефио голијата, — Јер га добро знам. Неком те неком. Ја већ добро провидим Твојих жеља тајну : Ти би вол'о добити Таковску колајпу. Таковска се колајна Такима не даје, Место тога ево ти. Шаренкасто јаје; ,Стармали" ти шаље то Са натиисом: тако во.

Нашим претплатницима. Ев' и вама. мили моји, Сваком једно лепо јаје, А на њему и то стоји: Прва чет&рт истекла је.

Шетња по Новом Оаду. СУИ. Богме је то заиста страсна недеља била! У ионедељак читамо да је банкротирала панчевачка штедионица; у уторак да су позатварани неки управљачи „Прве српске банке" у Београду; у среду се обновио шкандал на хрватском сабору ; у четвртак излази нова листа убијених и рањених у Кривошијама;

Априлили, Ма како да је уранило пролеће, ипак зато, кад дође први април, сваки човек мало зебе (да се од њега ненаправи каква хумореска.) Узео сам књигу вечности, метнуо сам је на налоне еадашњосги, и преврнуо сам неколико листи. Каквих вам ту имена није било! — Хеј незахвално потомство! У оволикој књижурнни, међу толиким људима који се прославише својим крепостима и слабостима, зар иије било скромна местанда за име негдашњег учитеља ђорђа. Па ко је био тај учитељ ђорђе? 0, људи, људи, знате за Хајнриха IV., који је бос ишао да се поклони папи, — знате за Дијогена, који је седео у буру; — знате за Навукадоносора цара Вавилонска, који је пасао траву, — а не знате за учитеља ђорђа. Тај вам није учио ни клете школе, па за то је ипак кадар био да препарандију прескочи, и тим истим скоком да скочи чак у Панчево, где га примише за учитеља, ил и као што се онда казало : „дјетонаставника". Ко га је год познавао, свакога је „фрапирао" својом пријатношћу. За унтерхалтунг, његова позитура била је „етонан". Савијао се као „федер", био је горд као кринолин, а уздржљив као „мидер". И после 50 година, кад је већ стекао нешто (т. јправо ва пензију) није се он ни за длаку променуо. Ис-

у иетак да хоће мађарског бпвшег жуиава и великог дефрауданта Пауса да пусте на слободду ногу; у суботуј да је у Пакшу изгорело преко 200 кућа а у не ељу да је опег једно туце листова београдских забрањено* за Аустрију ; и срећа, што недеља има само седам 1 дана, иначе кад би осим четвртка, петка и т. д. било. још каквог осмотка, деветка, десетка и т. д. онда би и у те дане читали тако исто „сазидателне" и „сарушителне" новости, које се само са златном бурмом сравнити могу, јер немају краја. Но после страсне недеље, долази као што нао календари и црвена јаја уверавају — ускрс, празник весеља и радости, кад дакле све невоље и све шпаркасе престају; кад је крај несрећама и дефраудираном новцу; кад је оиште весеље у до земље изгорелим кућама и на хрватском сабору; кад се допушта београдским листовима и Чивутима да могу но вољи у Аустрију ирелазити и по њој се ширити; кад ће пољско цвеће и убијени војници у Кривошијама оживети — на кратко, настало је време опште среће и берићета — за Чивуге и штајер-егзекуторе. За поједине породице пак настају такође нове радости, јер чим ускрс прође, већ се појављују поједина кућевна удовољства, а мужевима већ унапред срце игра од нестриљења, кад ће им мила женица изићи са предлогом и жељом, да иде у нлиџе, а муж, који је целе зиме имао каде да спрема трошак ради тога, или бар имао каде. да спреми који бланкет од вексле, уздише од нестрпљења, кад ће стидљива и штедљива женица наговестити мужићу свом тај радосни предтог свој, па да се већ једанпут пређе на саму ствар. тина мало је огуравио, — ал чоје било од многог савијања. На чело му се набрало баш толико бора, колико је љубазница негда имао. Али срце му је ипак за то остало добро, баш као што му је и стомак и апетит увек добар остао. Онај мршави стас му се отегао као гладна година, или као какав карловачки благодјејанац во времја поста. Ово упоређење није баш са свим сретно, јер ои је остао во вјеки таква, а гладна година дође па и прође, а ни пост не траје дуже од по године. . . Дакле да даље не дужим, јер ако га станем дужити, истегнуће се до иеба, за то ћу ипак да вам почнем причати. I. Било је то у слоб. кр. граду Ианчеву у оно време, кад је у граници био капетан мали бог, а за капетаном су таки долазили нисарчићи, већа и мања, ситнија л крупнија господа, као силе небесне (али ипак за то беснујуће), — а осим тога све остало било је трице и кучиие. Било је то у оно доба кад су се батине делиле пред варошком кућом, као ораси на божић. Број 25 могао је свако често и без сецовања нотревити и извући. Цијунг је био сваки дан. Сад вам је у Ианчеву са свим другчије. Али како је — то не спада у хумореску, од тога би се нешто озбиљно могло написати. Ту вам је даклем ђорђе био учитељ и велико ништа у великом атому онога што се такође звало ништа. То вам Је био учитељ, — залуд ћете га данас тражиги по