Стармали

„стармали"

Друга кућеваа радост, што иам такц после ускрса настуиа. то је сеоба у други стан, јер нам је стари обично „кнндигован" или што имамо много деце оа рупнирају кућу, или што иеуредно илаћамо кирију. А има ли већега уживања на свету од сеобе у нов квартир 1 Та сви кревети, слике у рамовима, корита, пљуваонице, орманови, ћилимови, који се већ три године са свога места покретали и пајали нису, сад ће се дизати из своје летаргије и правити мало гимиастике, што ће и за њихове џигерице без сумње бити здраво и поспешно, а човек ие треба да је себичан, па да се само за своје здравље брине, него треба н. пр. и кревет да је здрав (то и лекари препоручују; и слике треба да имају здраву и лепу боју (то и критичари захтевају); и корито треба чешће да гимнастише (то ишту и правила за домаћице); а и пљуваонице треба да живе и да трају (а богме као што знате, у нечистим и нездравим собама нема их, јер им ту не годи.) Трећа, четврта . ... и деведесета радост, којима се можемо одмзх после ускрса надати, јер су ретко које године изостале — то су познп мразеви, лед и туча, дунавске иоилаве, оиадање иретилатни ■ ка на листове (јер се свет разиђе по шшџама, по салашима и по мн>ењу), и т. д. Да су мразеви нужни, то знају и Чивути, јер су по њихов мир телесни поспешни; лед и туча имају то добро својство, да увек иду једно с другим : н. пр. кад дозову лекара после какве туче, он одмах тражи леда; дунавска иоилава је такође нужна, јер да она не дође, не би се варошка господа никад сетила да у своје време

свом орсагу, нећете га наћи, — јер је већ умр'о. Па какав је иојац био ! Само се неколико пута накашље пипне, се за огрљицу, као вештаци за „2аићег81;оск" — па онда чудество, јестество, — тога гласа, те вештине, тих трила (управо трилилила) — то вам ја нисам кадар описати. Али сиротан, доста пута је награбусио. Свако ти је волео да се њиме нашали ; а кад дође први април. . . Е баш добро, — кад дође први април, — сад ћу вам нричати. Елем седи учитељ ђорђе у својој соби, пред њим нека грднакњижурина, а наочари на свом месту, т. ј. на носу. Сад баци књигу и дубоко уздахну, — колико метара? то вам не могу казати, јер се онда леђа и рифом могла измерити. Сетио се да данас је први април, па се бојао да опет не награбуси, Истина не мора бити баш први април, може човек (особито ако је учитељ) и други који пут да наседне, као н. пр. учитељ Пера са „отменим светом", и т. д. и т. д. Сећао се учитељ ђорђе, како су га лане првога априла преварили. Сећао се, како ]е насео преклане, тога истог дана Сећао се и наклањског првог априла, и можда би још више априла нанизао на броЈаницу сећања свог, да није баш у тај мах неко куцнуо на вратима. „Херајн!" Врата се отворише, уђе унутра човек, за кога он зна да је негда био манастирски кочијаш. У руци му бич са држаљетом, а на лицу нека кочијашка озбиљна звани-

9. за 1882. 67

варош долмама обграђују; а да је и оиадање иретилатника од преке потребе ио наше листове, то се види из тога, што се пред сваку четврт листови отимају да буду све бољи и бољи, а да су они осигурани, онда тога не би било, него би н. пр. „Јавор" доносио огласе на виноградине, што се у Жабљу издају под аренду; „Срп. илустроване новине" доносиле би римског папу Леона XIII. и Сент Гален ; „Хришћански весник" би донео Штросмајерову окружницу ; „Србадија" би донела као премију карту кнежевине Хесн-Касла; „Школски лист" би доносио бачванске песме; „Невен" и „Голуб" димаове и Пол де-Кокове романе и т. д. а публика би плаћала и ако не би чигала, а она би бар завијала у њих маџун и лепила њима прозоре. Него како свака публика воли иромену, то би можда добро било, да наши листови промену улогу, те да доносе друкчији садржај него до сада. — На пример, како би било, кад би „Застава* од сада доносила коњичке скокове; „Звоно" и „Рад" београдски духовне беседе и еванђелске приче; „Стармали" надгробна слова; „Српска независност" абердарове песме; „Просветни гласник" извештаје о радњи друштва св. Јеролима; „Привреда" да се претвори у журнал за моду; а „Пестор лојд" да постане гласилом српске омладине. Ја сам уверен да би та промена навукла листовима тим много већи број претплатника, јер публика је као мало дете, она воли све нове и нове играчке; нове и нове боје. „Стармали" се нада од својих 10.000 претплатчност. Обрисавши рукавом најпре десни, па онда леви брк, нљуцну па реч!е: „Послао ме г. игуман из Вајловице, да му дођете данас на ручак". „На ручак ? мене ?!" „А зар је то опет какво чудо ?" „Та оно знаш, ал ја и игуман се не возимо на једни коли". „Па ништа зато, има он троје, четворо, па можеш на којима хоћеш". „А да ти ниси како номео? „Ето ти га на; ја да пометем? Ал да, ево ти је послао и неко писмо. „Дражајши Георгије ! а Возбуђен согрешенијем, јаже учиних иред тобоју, мољутја коленоириклоно, оирости мја согрешенија волнаја и неволнаја, иа до~ђи с ириуготовљетш трбувом и ненаситимим благоутробјем на ручак код твота игумена ЦРЊАНСЕОГ. Игуман није добро живио с учитељ ђорђем, али код оваког писма није остало „флегматично" благоутробије ђорђија-јолдаша. Не верујем, да има човека који не би отишао на ручак, кад га позивају, и то још на калуђерски ручак! Заогрне ти бунду, што је јопг Марију Терезију запамтила, и коју је он и пролећем и летом и јесени и зимом носио. Та је бунда била на гласу. Нису морали Панчевци видити учитељ-ђорђа, само ако су видили бунду н .