Стармали

број 12. за 1882.

— Сад на срце сваки рутсу, Па гласајте о ђумруку!" Кад то чуше посланици Уздахнуше предубоко, И мараму многи диже Па обриса сузно око. И председник сузе брише, П'онда брзо звонце лаћа: „Нек се гласа!"

И гласаше: Да с на жито ђумрук плаЛа --

Шетља по Новом Оаду. сх. Сад како је настало летње доба почиње већ сваки човек, ма и не био какав касир у Мађарској, да штудира, куда би се то дало мало иобеЛи из обичних свакидашњих околности, те да се човек мало разоноди и развесели. Свакоме је већ досадила кућевна монотонија и сваком је већ догрдило гледати своју тезгу, своју канцеларију п своју пуницу, те једва чека, да дође у чистији ваздух, да види пријатније ствари, и да се разведри и развесели. С тога једни ламеравају шдшам. Није се добро увек ни шалити,*) Хумореска од Секунда. У селу Н. жмвио је један ваљан учитељ. Човек беше око 50 година, али човек, који је у школи живео за школу — само се није могао преломити новош наставном плану. Гостољубље му је била заиста права врлина, а како у селу Н. небеше љуцки уређене биртије ни каване то су већином интелигентнији гости тог села, свраћали доброме учитељу Живану; код куће је био добар отац, ваљан муж и брижљив Старешина, и уредан домаћин ; да је сирома био то вам нетреба загледати у рожданик, или у најновији сановник од 1217 године то је опште стање наших учитеља, изузетци су ту врло ретки — (као н. пр. сабор у Ср. Карловци од 1882.) Јунак наше шале овде — био је у школи вредан, као старији човек, није био баш по новој методи сирављен за тај тежак посао (као што и српско министарство не беше справљено за над Бонту-а) па опет што су други вештином у школи радили, радио је наш честити Живан са муком и трудом. Само му као што горе рекох, није план ишао у главу. Често би се једио говорећи — само да није ђавољске физике, кемије, па зологије. ботанике, па минералогије еј Боже Боже, није се то онда учило кад сам ја ишао у школу, ал зато беше много јевтиније живети — онда вунта меса двагрошића, аков вина воринту шајна, а меров жита два цванцика; а гле сад тужан — неможеш се ни пасуља по вољи најести — било је и онда доста научених, па ниједан није казао да је Бук Бранкокић сна*) Послато на раеписану награду. У.

у Беч, други у Липик, трећи се усуди и у који манастир — свуда је ту весело. свуда се ту живи безбрижпо, али по нашем мњењу најбоље би било за свакога, који хоће доиста да види веселе ствари и да се насмеје, да се не размишља много, него да иде у — Загреб, јер што се данас на хрватском сабору у Загребу веселе ствари збивају, то ја нисам никад ни у бечком „вурштлпратеру* видео. За наше суседе Карловчане ово не важи, јер они кад хоће да се развеселе могу остати и код куће, јер п код њих је пуно веселих ствари, те ако је ко тужан и невесео, нека само узме да чита у њиховој читаоници „Књигу за жеље и жалбе," у којој нека г. г. чланови један другог часте „лоповом" и „безобразником," и желе „да врат скрва" и т. д., па ће се више насмејати, него ли што су се зимус при вршењу неких грађанских права и дужности смејали. Али свима другима препоручио бих ја да иду у Загреб. Шта су лањски земљетреси спрам бурних седница њиховога сабора, и шта је тресење наше усљед оних земљетреса, спрам садањега тресења од смеја, кад читамо по декоју сцену, што се игра на сабору. „Председчику треба обесити о врат звонце," „барон Живковић не вреди пи једну форинту," „треба га избацити кроз пенџер", „што га не ћушиш да му глава одлети", „ви сте издали народ," „Мађари су пустајије" и томе подобни изрази тако су на сабору хр-

сао српски народ ко саде — ајд лепо је знати, лепо се учити али са тим ругобама — дечицу оптерећавати то баш неваља — то је горе нег после ручка појести печеног ћурка — или вечито о бермету и о рибн сањати. Знам ја док сам био у Ч. — па кад дође нам директор, — а он ти мало једног да чита, другог да пише — трећег да рачуна — четвртог да поји па збогом, а кроз две недеље — ево ти јури белобунгсдекрет — сад наопако све којешта ђимнастика; имали то своје ворме — да се ја овако стар премећем шта би рекли људи — рекли би наш Живан мора да је померио памећу могли би ме истерати из штације из села — на шта је онда — е нећеш се ти Живане преметати а коме је до комендије нек се премеће — ја сам моме селу прав. Тако је наш Живан чешће говорио. У то доба живео је на окружној надзорничкој катедри неки Г. А. човек врло горд и суров те су се наши старији учитељи — невични таком поступку — којим се Г. А. напрама њима служио, више за љубав своје ексистенције бојали — ни наш Живан не беше изузетак, * * * Сваки Србин зна за своју славу — крсно име — та то је један од најсвечанијих даиа — који се по готову у кругу својих пријатеља највеселије проведе; и Живан је био свечар о св. Јовану — његова вредна жена, справила је свега доста — да своје кумове, пријатеље — званице ведрим и веселим лицем дочека — освануо беше и тај дан — Живан је био у цркви кад дође из цркве — справи шљивовице опере натегачу — којом ће ширити празнину у бурету. Подне је — ево кума Паје — другог кума Јоје, ево и домина ћире (немојте мислити Бабиног) па кнеза Луке