Стармали

„стармали" БРОЈ 12. ЗА 1882.

ватском већ обични иостали, као на каквом вашару изрази: „пошто је овај коњ," „имаш ли марвени пасош," »дај олбу вина," ,та удели па намени* 1 и т. д. или као што су обични и свакидањи изрази у „Турском народу:" »крвава Застава," И убијце кнежеве," „Његова Светост патријарх Герман," ж био је врло свечан ручак," »Серавим је пастир стада Христова" и т. д. Из свега се овога види, да у Загребу иде врло весело, и на те се ствари не смеју само читаоци „Дар-мара," него и цела Европа, и ја чисто гледим, како наши потомци и овога и свију идућих векова )живају читајући извештаје са хрватског сабора у европској преси и поред имена Сафировог, Свифтовог, Веберовог и других светских хумориста, бележе и имена „Старчевић" и „Каменар" који су тако шаљиви, да превазилазе некадањег загребачког ,, Звекана" (тако се звао загребачки хумористички лист, што је излазио пре неколико година). Тако је сад тамо весело као у какви сватови. А у сватовима, зна се, да несмеју фалити младенци, та због њих се то весеље и гради, па тако ми држимо, да и Старчевићи то весеље граде ради хрватских младенаца — е па нек им је сретно и благословено ! А6.

У ш т и п ц и, А У Београду је недавно изгорела фабрика туткала. Чиме ли ће, боже, од сада господа министри замазивати народу очи? * * * = Баш су појмови и сваћања људска различита ! Једни читајући оие сцене на загребачком сабору веле да су смешни, други опет тврде да су — жалосни. (Ту се види да је између смешпога и жалосног само један корак и да се екстреми додирају). * * $ О Иа што опда кажу, да је Аустрија прва припознала сраску краљевину, кад је ето Аустрија прва забрапила „ Српску краљевину " (што је уређује ђорђевић-Призренац, а не ону што је уређује Пироћанац). * * * §. Ја не поњам што тај бечки суд окривљује због тога, што је неколико стотина људи у „рингтеатру" изгорело, оне што су намештени код водених казана, код гвоздене завесе и позоришне ватрогасце! Од куда они могу бити криви, кад они у онај пар кад се несрећа догодила нису ни били тамо, него у бирцузу, дакле су доказали свој а П ћ г / * * * М Недавно су два предавача у Новом Саду држала предавања о неговању бубе, што даје свилу,

— па касира Даше, та касир је учитељу најмилија личност — пошто се пољубе, поздраве — изјавивши своје добре жеље домаћину, обреде се чашом добре сремске шљивовице; те редом по седају за сто. Почело се и ручати, јела су ишла својим редом, која је вешта домаћица заиста укусно зготовила — Живан је имао једног доброг пријатеља Миту К-ског учитеља, од мале малоће живела се браћа истински, то је Мита као званица Живану истина долазио на свето али врло — врло ретко — зимски путеви нису баш најзгоднији — а Мита беше слабог здравља — што му је као учитељу као мужу и оцу ваљало чувати. Те године као и сваке, позове Живан Миту на свето, да се састану изјадају и изразговарају. Живан изгледао али Мита не дође. Прва чаша већ се дигла — домаћин вапија у част и славу св. Јована, после редом гостима по старештву — пило се — разговарало се и певало — претресла се и општина и школа — и село — те у разговору дођоше чак и на календаре — све све рече Живан — ал не волем кад светац падне у Четвртак — него овако као данас моје крсно име у Среду — сутра је Четвртак мој, ух ала ћу га као појутарје добро провести — разговор — песме весеље одржало се до бела дана — а тај дан на поју тарје звани су сви гости код кума Паје на киселу чорбу односно на ручак. Појутрје св. Јована поздравило је румено сунце а чисто ведро зимско небо као да се радовало — што овако лепим ведрим даном, почиње се боље и боље кретати пролећу — те у свом дивном плаветнилу осмејкивало се на једног путника. који баш сад стаде с коли код општинске куће. Како стаде оде у писарницу, поздрави

се с домином ћиром, (немојте мислити Бабиним) То беше Мита највернији друг вашег Живана. Као што знате св. Јован беше тад у Среду — Четвртак је дакле појутарје, те како школе нема, дечица се по сокаку сабила у гомилице па се који сунчају — који тоциљају, који трче вичу и скачу а кад сиазише кола код општинске куће а они један по један те их се накупи доста; загледају коње кола — бунду на коли кочијаша па и канџију. Мора да је какав Госнодар рече мали Петар. Е да привати мали Никола — ти знаш можда је какав Чивла или Горчило — јер мој баба кад види тако кола и таку чојану опаклију пред општином, а он ти ома лепо закључа кућу па хајд код Маркови — тамо седи цео дан онда. У томе разговору ево и кнеза — те претећи својим званичним штапом растера те чисте мале радозпалце а кочијаша оправи с коњма у општинску шталу. Док се ово све на пољу дешавало, дотле се Домин разговарао уђе и кнез, Мита се поздрави с њиме — а кнез му прихвати — ех Господине валили сте што јуче не дођосте — а незнате како вас наш Господин Живан жељно изгледао — али ништа — и овако ће вам се још како обрадовати. Знате шта Домине рече Мита — да направимо мало шале са Живаном напишите му да је дошао Г. А. школски надзорник, већ нек да звонити, да се деца^скупе у школу те пошљите то по четнику. Домину се ово допадне — и шала се у дело приведе Живан је умивен — попио је чашицу две ракије — вели она растерује мамурлук. Запалио лулу без заклопца па шета школским ходником — тако га је и четник *