Стармали

100

„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 13. ЗА 1882.

П У С Л И Ц е. | Наметути одбор земунске општине вели да је међу школском младежи овладало „ нехајство То не може бити ер у Земуну од нека доба ништа друго и не чујеш него „зоај\ жај — и старо и младо вртећи главом вели једнако : „хај! хај !" (па какво би онда било „нех<јство".) Кажу да ће влада још једаред силом да спроведе на позорници Рабагаса. Може. Али се цело Српство нада, да ће пре тога Милорад П. Шапчани уступити управу позоришта каквом жандару, а Милован Глишић Драматургију каквом министровом ћирици. (То су бар дужни своме дојакошњем добром имену).

Општина Земунска тражи још једног тутора, — главна је квалификација, да докаже, да је еудским путем проглашен за неспособна за руковање својим имањем. Друго ће му се све гледати кроз прсте.

У земплинској жупанији из места Цибар Јодселили се сви људи у Америку. Најглавније је то што су заборавили повести и своје жене. Једини попа и цркиењак од мушких глава, остали су у селу, да чеие јадне удовице.

У Берлинском акварију кували су ових дана кајгану од змијињи јаја, да коштају каква су. — Овако што, већ само човек и да верује мора бити здраво цивилизират, а колико ли се цивилизације иште, да се човек те кајгане наруча. У оним пустолинама коју су Кривошијани својим завичајем звали, а сад се од њега разбегли, ту је један официр направио себи дрвену кућицу и малу баштицу. На кућу је написао : „К1еш, а1зег шеш. Јес1ег §и(;е (Јаа! зо11 нпг тоПкоттеп зет." То се зове брзо се одомаћити, на ту ђем гаришту пропевати, па још и госте звати. Е сад више ни г. Гарашанин не може рећи, да је јавно мнење баш са свим безобразно и неотесано, — јер од чега би онда били крвави жандарски тесаци ?

У прочем „Стармали" је кадар и Ћосама у брк рећи, и запитати их: а ко се оно пре две године из петиних жила упињао, да данашњу господу попне на полицу ? А то није морало бити — ег§о није било ни морално. (Сад ми је лакше, кад сам и то питање скинуо са савести.)

нер, донес' још једно пиво — а теби сиповче, може ли се још једна кава ил' вино? нитао ме је, и пошто иристадох на каву, он онда настави: „Не. не! давно је то било. Видиш синовче, где су сада ово неколико седих длака, ту је нека!;а била густа црна коса, очешљана „на фукле" као што се тада чешљало, ове су очи све сијале од млађаиа жара и препуна, весела срца, био сам и ја тада од прилике твоји година. Онда ти у нашем Београду још не знадоше за оне вражије гувернанте и инштрукторе, што су у сгању да и најдаровитијем детету памет помету, са оним њиовим страним језиком, ачењем и брбљањем; није тада још било ни више девојачке школе као данас, да се девојчице уче, кад и како треба гледати у земљу а кад у пебо или на другу страну, нити опет оне песретне моде, да родитељи своју децу, а нарочито пак женску ма куд од куће, а камо ли још и у туђу земљу на васпитање шаљу. Тада је ваш Лицеј била у земљи највиша и најбоља школа, а мајка својој ћерки једина и најбоља учитељица, од ње је ћерка учила шиги, плести и вести, прати и кувати, од мајке се учила стиду девојачком и штовању сваког старијега, учила се пословици „да кућа пе стоји на земљи, него на жени" па отуд и беше онолико ваљаних газдарица, честита и здрава порода, добрих синова и стидљивих девојака. Изузетно да је то неко хтео и тежио да своју ћерку даде да учи који стран језик, јер је тек тада почела к нами долазити онај злокобни појам, што се зове: западна култура. Случај нанесе једног таковог оца, који се некако о ту културу очешао, да је тражио својој ћерки учитеља, и да је зато баш нашао мене. Разуме се да сам учињену ми понуду радо примио, а и награда беше према тадањем времену и приликама доста прилична, плаћао ми је шесг цванцика месечно. Шта велиш синовче, били се ти данас такве кондиције примио? 1 ' питао ме је тада смешећи се. — ,„Ко зна, требало би најпре познати ђака" одшали.м се 'Мнлом. '— „Хе! хе! видиш ти њега, баш права ђачка крв, иста кДа' Еле, ја се примим учења, и после неко

лико дана, бејах и сам научио, шта то значи — љубити и бити љубљен. Замисли синовче једно младо, лено стидљиво девојче, које је по тадањем обичају мало куд излазило и ретко мушка лика спазило, и опо ти је дато да га учиш францески, сваког дана да пробавиш више од једног часа с њиме, и оно ти кроз најлепша устанца гуче: ј' а1те, ја љубим, 1,и аппез, ти љубиш, и тако све даље и даље, ти млад и гледаш је оним сагорљивим млађаним погледом, и она ти најзад једва чујпо пришанута: је I' а 1 т е, ја те љубим, и био би тада од камена а да се неби створио пред њепим ногама и тепао јој: је Г аипе, јесте миље моје, ја те љубим ! тако би ти учинио дапас, на тако и ја онда, нао сам ничице пред мојим леним ђађом, и тепајући јој најлепша имена, уверавао је иајватренијим речима о својој љубави. И баш је уватих за руку да је себи на груди привучем, кад ме од једаред нробуди из заноса : „Чико, откииула ми се куца, вежи је молим те! ,< био је то глас њеног малог братића, детега од својих осам годииа, које је обично за време учења у соби остајало да се ту игра и можда стражари. И доиста ено баш сада својом невиношћу шта је учинило, молећи ме да му вежем нрекинути конац на играчку, задржало ме је да му сестрицу не пољубил. Али то је био прекид само за час; ја привеза брзо детињу играчку, окрето се тада своме ђаку и ова ми полете у загрљај, ја је притиште на своје млађане нрси, и онда сиповче, опда да ти је било видети како бејах сретан, ове сада мутпе очи тада су ватром сијале. Од тога дана ишло је са учењем, као што се даје замислити. Она би превађала, сваки час грешила, ја би је тада карао, она би се расрдила, ја признао да сам крив, молио за опроштај и тад би се помирили, и то иомирење потврдио бих ја врелим нољунцем на њеној белој руци, У тој срећи заборављали смо на све, па и на њеног братића, који је од тог доба више нута у игри заетајао и својим детињим мудрим очима гледао, — како се учи ј фравцуски. Тако смо ми и опет једног леног дана учили, моја Лзубица и опет је грешила, ја опет карао, она. се срдила,