Стармали

,стармали" број 13. за 1882.

101

Ћира. Знаш ли ти море ко је изабраи за иредседника црквене оиштиие, — и то српске — у Карловцима? Спира Не знам. Ћира И боље што не зиаш. И ја би волео да не знам. Јер је здраво грозно.

Ћира. Знашли ти како се зову оне француске и енглеске лађе што сад иду ка Мисиру, да у туђој земљи стегпу још боље своје вигове. Спира. Не знам све како се зову, — ал за једеу знам да се зове „Асаик." Ћира. Нека, нека, и треба да дркће оно, што ниче тамо, где се не сеје.

Изопачене пословице. III. Ко шта чини сам себи. И ово није истина. ћурчије чине коже, али не себи, него другима. * * Два дедака обадва једнака. Ал ми имамо и врло различитих дедака.

Ео другом јамјј котса, сам у њу иада. То није истина: гробари коиају често јаме, али за друге. * * * Магарац паче, биИе кигие. Ал' кад је „Сремски Хрват" пролетос на Србе — викао, било је баш суво време. * * * Пут кола вози. Та да, ал' само да пије коња видели би мн ! * * Ко те иита бријел се владика. Боме буду ош1 кадгод и обријани; — бар од „Стармалог." * * * (Јвако чудо за три дана. Ал' ево ,Дар-Ма,ру к је већ две године. * * * Фали само још иои с каиом. Не1>е ни то дуго фалити : па београдској скупштини већ је поднесена молба да попови смеју носити каие. * * * Не боји се свака шуша бога, иего батине. Оио истипа „ Еорба " је донела недавно чланак, из ког се види да се не боји бога, али мени се чини, да се не боји пи батина. Аб.

да је изгледало као да плаче, ја хтедо да Је одсрдим, кад се од једном отворише врата, и на њима се указа њен — отац. „Шта је то? — шта то значи?!" питао је он и оста непомичан од чуда на врати. Али ти знаш синовче, да је љубав свему досетљива. ја се брзо приберем те му одговорим: „Ништа господине, карао сам вешто госиођицу зарад примера детету, што га сваки час дира." „Није тата мене сеја дирала" рече дете брзо и гледаше паметно у оца. „Та госцодин се само шалио" отрже се њојзи. „Није се шалио, отац, јер ои сеју сваки даи кара, па после мора све да је милује и љуби је у руку, док се опет не одсрди* говораше дете оцу; а нас двоје стајаемо као окамењени, не могући ни једну речцу за оправдање казати. Отац пак, као да је из детињег разговора све дозпао. Извади из џепа кесу с новци, па ће ми онда рећи." „Млади госнодине, ево вам плата за овај месец" и пружи ми шест бели цвапцика, и од дапас учите чију год децу оћете, а Ја ћу моју ћерку васпитати као што су паши стари мене и мајку јој. Ово нека ми је наук и казпа што сам се за туђим повео, и тешко иама ако ја пе будем ирви и последњи који сам почео да се па туђинце угледам, и да заборављам, да је мати својој ћери најбоља учитељка. Теби синко пека је нросто" говораше ми тад благо, да су ми на те речи од стида и кајања хтеле сузе на очи ударити — „знам и ја шта Је младост, ти још можеш све то поиравити, ово нека нам буде обојима за науку. А ти Љупче моје иди матери, она ће ти бити од данас једини учитељ, и која ће те учити да будеш Српкиња, и поетигне ли то, од ње је доста" обрати се тада ћерци То је његово мнење било, о чему ви судите како хоћете. Мени се више није остајало, дохватим шешир, погледам још једном у Љубицу и одјурих из собе наноље.

Јурио сам без цељи читав један сат по кривим улицама београдским, а за тим одем једном свом другу и ночпем му се јадати и тужити на своју клету несрећу. А он, он се само — смејао, смејао тако, да сам се најзад и сам ночео смејати да сам се сав тресао, у том трешењу звекну оних шест цванцика у џепу, ја их из те дубине изнесем на свеглосг, но они се брзо одселише у мрак дубоке кесурине ћир Огавре, меанџије, који је тада још држао своју кафаницу на Стамбол-каиији, и код кога су се ђаци ранили и веселили." — „И где сте ви у весељу и па вашу бригу и несрећу заборавили?" питао сам га. „Тако је, синовче. И то је баш дивота ђачкога живота, што су у ђачком животу и малери, и наседанија и страданија, така, да их се после човек радо и прерадо сећа." „Па их радо и приповеда." „Тако је." „Па то се ви онда неби љутили, кад бих ја ово ваше мило страданије описао, и гдегод у штампу протурио. — „Не браним синовче, наниши га ако оћеш, макар ми се ко и насмејао. Али пошљи и мени, и ја ћу сам прочитати неколико пута. Али гле, време је већ да се иде спавати, неда се више дотраЈале су и године," говораше за тим, погледау сахат, плати келнеру пиво и кафу и са „лаку ноћ синовче" оде полако из кафане. — „Лаку ноћ" викнуо му ја, па и сам цожурим кући да што пре запишем ову причу; онакву, каква ми је још свежа у памети остала, као још један пов доказ да је: „ђаковање царовање."

\ *У