Стармали

124

„СТАРМАЛИ® БРОЈ 16. ЗА 18851.

За цивилнога гувернера у Босни наименован је г. гроф Кевенхилер Меч. (Од сада даклем лојални свештеници у Босни неће смети гласно молити се богу, да их сачува од огња, меча, нашествија иноплемеников, и т. д.)

Министар финансије у Србији, ако буде живиздрав, покренуће 15. јуна (баш на Видов-дан! нов службени орган, нод именом „Тласник мипистарства фшшпсиј'. ". Ту ће бити одговора на све, што год га скупштина — не буде питала. Немачко-мађарско новинарство радује се што је Игњатијев нао, јер веле да је он „отац лажи". (Али кћер његову, којом су седавно венчали, ипак задржавају за себе).

У Немачкој је пао министар финанције, који је био горак („ВШзег"). (А ви, које мислим, ви не падате, слатки сте ви.') У Русијије суспендован лист, који се звао „ Минцта." — али шта је једна минута кад се упореди са временом у свој огрсмности и величини његовој.

У Београдској скупштини нема сада ни једнога гласа опозиције (све је то остало у народу. У народу опет слабо ћеш наћи кога „Виделовца", (све је то отишло у скупшгину). То се зове групирање странака, за чим се одавно тежило. А знате ли шта је најлепше? Нови посланици у Бе огр. скупштини, не могу никад положити мандата Знате ли за што? Јер га и немају. џепу нашао, онда ћу вам бадава придиковати, да хришћанска црква броји седам тајна новог завета, да се на седам начина може милости телесне и милости душевне чинити; бадава ћу вас упутити на откровење Јованово, где број седам велику улогу игра, јер у сваком четвртом петом стиху наилазиш на седам цркава, седам духова, седам анђела, седам светњака, седам звезда и т. д. Ако ме и сад неразумете, онда вас сажаљевам и весео сам, што нисам ваш професор истсрије а ви моји ђаци, јер никад неби знали изређати оне дивне грађевине старога века, на име: висуће башге Пирамидине; Халикарнеум у Маузокарнасу; Храм Ефесом у Артемиди ; египатске Семирамиде; Фидибусов споменик Зевсу; Голос у Русији; и Фарао близу Алексинца. (Чудим се и сам како сам све лепо запамтио), Да вам још мало памтењу олакшам, то ћу вам споменути још и историју седам батина Абуказемових, седам кишобрана Пантиних, кад је оно по седии амрел из редакције кући по највећој киши ишао, а дошавши кући сетио се, да је амрел у редакцији, те тако опет киснувши вратити се морао натраг, камо је скроз мокар стигао. Мокар велим а не наквашен и зато немојте мислити да ту какве стражње мисли (Нш1;ег§е<1апкетг) скривам. Ја волијем мога Панту него цело остало село у коме он живи, ма да се он сад на ме нешто разракољио.

Не, — не, — не, — не, — не ■ТТознајем ја добро Милорада Ц. Шапчанина. Није он крив, што ви имате право. Замерате му, што је говорио читав сат. А да за што је сазидан на позоришту доксо-т? Хе!? Признајете, да је говорио о свему и свачему; па да је још почео говорити и о нозиву певачких дружина и о важности оваких светковина, онда би трајало још дуже. Шта би сте тек онда рекли ! Да богме, ви не знате како управитељу нар. позоришта бучи глава од хиљаду укрштених брига и неприлика, те више пута, кад хоће да се ночеше по глави, он не може да је нађе у томе лабиринту, а камоли да погоди ирави тон, којим се поздрављају уморни трудбеници хармоније, са буктињама у руци, пред храмом Талије. За то сте ви криви, — ви који Милораду замерате' Јер кад је он почео говорити о слободи, испитујући, кад је слобода несносна а кад није, — ви сте га требали само потсетити, да међу вама има више гостију него вас домамаћива, и то гостију из Аустро-Угарске, који и сувише знају, кад је и каква је слобода несносна, он би за цело абије прекинуо своју предику, сишао би са предикаонице, загрлио би кога првог дочепа, било Београђана, било Панчевца, било Вршчана, па ма и самог Новосађана, рекао би нешто петнаесто него што је почео, — рекао би, ма у кратко, нешто топло и хармонично — јер он тога има } срцу, — та баш за то га овако (и сувише искрено) узима иОД обраницу Стармали, (који би, и незван, био дошао на ову лепу светиовину. само да ннје било вреде тако хладно и кишовито.) Даклем имао сам управо малог Чивутина и да је било случајно фарбла, те да сам нрви, па да малог Чиву у визу стрпам, па да добијем најбоље карте: то би могао шњур повући и наравно еа сувишком накрмити ону једну проклегу крајцару, коју нисам имао. „Ох, Боже, Боже, шта ћу сад помислих те запевах ову тужну думку : Седам имам, осму не \\ г ак пип Негг \ оп с1огшпе? или срнски : Шта сад госо домине ? Све мислио на једно смислио. Та ваљада ће какав познаник доћи, те ће ми дати ту дерну, прљаву, малу крајцару, која је одређена, да у моме животу тако велику улогу игра. Ја у тим мислима а неки глас ме пробуди из сањарије: „добар дан господине, гле, па како сте ? тако сами? Баш добро, хајд и ја ћу ту сести ако је слободно ; и седе мени преко пута. „Та како да није слободно, баш ми је мило, да неседим сам, хо како ми добро изгледате, од како вас нисам видио, баш лепо!" беше мој учтиви одговор. Беше то мој познаник и ја се обрадовах њему као озебао сунцу. Хтео сам да скочим да га изљубим али се