Стармали

154

„стармали" број 20. за 1882.

Шетња по Новом Саду. (СХУШ. Ја сам тога немеродавног мњења, да би сад на овој врућини, кад је теже узети у руку неро па писати, него ли чашу пива па пити, требали и ми с р пски новинари, као и пештански, да удесимо путовање по свету о туђем трошку и да израдимо да нас свуда дочекују банкетима, прангијама и дефицитима, као пештанске „списатеље и уметнике". То би био од м о р не само за нас, него и за п у б л и к у нашу, те би нас у толико свесрдније дочекивала, а још свесрдније испраћала из своје средине, баш као и мађарске уметнике и списатеље. Но ако се поштоване колеге моје слажу с овим предлогом, а они ће онда да питају : добро, а куда би то онда ваљало да се путује ? Ја мислим да би ми новосадско-српски новинари могли н. пр. овај план за путовање начинити: Пре свега ваљало би сепаратном лађом да одемо у Вуковар. Ту би онда изишао пред нас поп Кука с литијом а уредник „8 г 1 ет8ко§ Нгуа^а" држао би беседу, на коју би му заступник уредништва „Стармалог" достојно одговорио. То вече био би банкет, на којем би шокачки вуковарски тамбураши певали патријотску песму: „Удри, удри ин дер штат, СлавоСрбом штрик о врат", која је песма тамо свима омиљена, па и славној полидији, јер ова још ни једном певачу нија бацила штрик о врат. Ујутру рано би се друштво имало кренути даље, па би до подне могло стићи у ђаково, (штросмајерову резиденцију), и ту би „габелфриштиковало" прженог шовинизма са салатом од гатросмајерове окружнице. Како је ту новосазидана Анегдотар. Господин Цицварић избаци сваке године по неколико иљада анегдота. Колико на великој шљиви (воћки) има шљива толико у њега има анегдота. Само га ваља потрес•ги, па ево стотина паде. Најмањи ветрић духне и увек обори по коју. Но воћка шљивова бар стоји на једном месту, и ко иије жељан шљива, тај не иде к њој и не тресе је. Али г. Цицварић не етоји на једном месту, он је нека путујућа воћка, ако га нико не тресе он се тресесам, аанегдоте, зелене, жуте, полузреле, трухле и црвљиве падају као киша на главу невиних људи. Шљиве бар имају коштицу и у њој неку језгру, ал Цицварићеве анегдоте не могу ни имати језгре, јер су шупље. Воћка се зими одмара, ал Цицварић не пита које је доба године, код њега је увек месец шљивопад. ЦЈљивова воћка носи сваке године н о в е шљиве; У Цицварића су увек оне исте с т а р е анегдоте. Шљивова воћка што је год старија, све мање шљива на њој роди : Цицварић пак, што је год старији, све више анегдота избацује. Он ти је право анегдотско страшило, анегдотски кит, анегдотска гвоздензуба; кад отвори уста може да прогута цело друштво и све стрнење његово, — а он

штросмајерова римска црква, то би сваки раширеним рукама био дочекан ко би (преко оног великог плаца) хтео да пређе у римску цркву. Ту ноћ би се преноћило у кућама, где би непрестаио улазио свеж ваздух, јер бн хрватски младенци преко ноћ полупали гостима све прозоре, да би могао фришак ваздух улазити у собе милих гостију. Ујутру рано могло би се кренути даље и то за Загреб. Овде би „друштво св. Јеролима" за сриске новинаре спремило свечан славолук и наперило би на њих топове (прангије), познати загребачки Мартин држао би беседу са класичним цитатима из Старчевићевих беседа' на сабору хрватском. Старчевић би пак држао у вече на концерту једно предавање из Доситејеве „Христоитије или благих обичаја." У вече би се нриредио гостима у почаст и један свечан з е м љ е т р е с (то је бар лако у Загребу). Младенци би целу ноћ по улицамазагребачким, већим и мањим, ходали и гостима у почаст се изопијали, а после дотичног времена сви би отишли у Липик, да се лече од госпоцког— мамурлука. Задовољн и са дочеком дали би се ми гости даље на пут и посетили би и друга места, где смо уверени да нас волу и да ће нас лепо дочекати ; тако н. пр. могли би најпре отићи у Будапешту. Ту би бар нашли своје познанике, чланове „друштва списатеља и уметника", које смо ми у Новом Саду дочекали ватром е т о м и с е н а р а т н о м л а ђ о м, те смо уверени, да би они једва дочекали прилику да нам врате љубав, па би сад и они нама штогод „сепаратно" ириредили, ако ништа друго, а оно би се они од нас с епарира ли. Министар Ти с а, кад би чуо да су дошли у Пешту репрезентанти новосадске српске пресе, јавио би то одма „оберштацанвалту" Козми, те би

друго ништа и не ради него само отвара уста, и ако их кад затвори, то бива само за то, да их може опет таки отворити. Иа где станује г. Цицварић ? То нико не зна, јер свако бежи од њега. Ал није ни требе да га тражимо, наћи ће о н н а с. У јутру тресе своје анегдоте у кафани; пре подне сипа их по дијаци ; после подне залива њима променаду; у вече их сервира ио разним гостионицама ; а кад легне снавати, онда бунца сам себи но коју анегдоту, да не изиђе из обичаја. Г. Цицварић нема врућа места, он долази као олуја, као облак, — излије брзо дажду анегдота својих, па хајд даље, да и друге усрећи. А шта је он, каквог је заната или реда ? Он је притјажатељ свију поштанских књижица, вицепреседник многих друштава, агенат морског приклапања, проФесор празнословија и брат од стрица покојног „Дармара." А од чега живи г. Цицварић, чиме се храни ? Он се храни еалом мршавих анегдота, месом оглођаних доскочица, изобиљем недостатха духа, чорбом сувопарних шпасова, и вечитим понављанем и преживањем давно отрцаних прича. Где га можете наћи, ако сте га баш жељни ? Свугде где год га има не тражите; свугде, где никаква посла нема; и свугде, где му се надате. Идем ја једаред у шест сати у јутру дп, се нрошетам