Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 20. ЗА 1882.

155

се овај постарао за слободее станове у хотелу „Ф о ртуни", чије су собе већ неким нашнм члановима и познате, јер су не једанпут ту својски дочекани бивалн. Одатле би се могао онда удесити један излет у оближње место Вац, о ком смо ми српски новинари такође много лепога слушали. У Вацу би се задржали нензвесно време (јер у град кад хоћеш, а из града кад пусте), а озда би ваљало отићи у Т и с а-Е с л а р, јер ту се приповеда неко нечувено чудо: да т. ј. ту Чивути хришћанску крв пију (!). Овако што ]е заиста нечувено и вредно би било видети, по не бп ирактичво било водити тамо и младе женске, јер Тиса-Еслар је место: Ииг Гиг Неггеп! Кад би се ту Чивута' опростили, хоћу рећи ј; Чивутима опростили, онда би сишли доле у Сегедин. јер и ту би нас једва дочекали, и дали би нам с л о б о д н е у л а з н и ц е да видимо оне с р пске учитеље, што у „Сегедн Хирадову"изјављују, да ће им „најсветија дужност бити, да у мсстима где учитељуј у, ш и р е м а ђ а р с к и ј е з и к и з;ађарски дух". Из Сегедина би сишли доле у Б е о г р а д, јер и београдска господа воле новосадске новинаре, те би им изигала на сусрет као и члановима „друштва списатеља и уметника" из Будапеште. Ту би заступнику уредништва „Стармалог" г. Чеда био чичероне, те би му показивао „куда ваља проћи" икојеје најкраћи п у т у Н о в и С а д. Опис дочека донеле би званичне .,С р п с к е Н о в и н е" и ми би били задовољни, ако ма и у полак тако дугачком чланку, као што је био о дочеку мађарских „списатеља и уметника". При уласку у Београд добио би свакп гост по једно Аридок још није припекло сунце. .Света је би*ло на улидама још мало, само сам срео нашег п Н. који се враћао са пијаце са великим сомом у звонаревој руци. „Неће бити добро," помислим ја у себи „кад си срео сома." Али тек што сам се одмакао неколико корака, аја чујем умиљат поздрав : „Добро јутро, добро јутро, господине" (То је био глас г. Цицварића). „А ко бог да тако ?" Нешто сам му морао одговориги, — ма шта: Зато му рекох : ЛЈдем на рибњу пијацу да купим једну кечигу" „Кечигу ?" „Кечигу." „Е онда вам морам приповедати једну анегдот}. Био један игуман и т. д. И сад ии поче он нриповедати неку анегдоту, коју још мој деда приповедао радо, јер Ју је он од свога деда чуо. — Ја се мигољим, хоћу да се извучек, а Цицварић ме пита : што се журим? ваљда имам посла ? „Богме имам, не знам где ми је глава." „Не знате где вам је глава ? хахаха ! Е на то вам морам приповедати једну анегдоту. И абије се помоли из његових уста једна анегдота, која се од дубоке старости све љуљала. Ја убрзам кораке, убрза их и Цицварић; а међу тим просинао је анегдоте немилице, нештедице, као да му је трговина дошла до распродаје. — У то спазим ја једног нразног фијакера, који ми сијву као сунце спа-

јаднино клупче, да се не би забунио и изгубио у замршености београдских сокака и иолитичних странака. Гости би се морали у ч т и в о понашати, иначе би их полиција отерала у редакцију „Видела." После сврћања у Београд могли би се опда вратити у Нови Сад — а могли би и пре. То је моје немеродаг,но мњење о нашем путовању, а ако су у појединим местима људи невешти у купљењу прилога за свечан дочек, иека се обрате на нас Новосађане, па ћемо их ми научити илп баш и заменити их. Аб Рецепт за салату од краставаца. Неке госпе биле у друштву са покојним доктором Вуком Маринковићем. Дође некако разговор на салату од краставаца. — Па реците нам, господине докторе, како је најбоље да се прави салата од краставаца? — Најпре треба — одговори Вук — краставце ољуштити и ситно исећи или изрибати. . . — Па тако и ми радимо. — За тим ваља добро посолити. . . — То и ми радимо. — Па онда добро исцедити ону воду. . . — Исто тако и ми чинимо. — Онда се узме измрвљена хлеба и бела лука. . . — Сасвим к'о што и ми готовимо. — Кад је тако све готово, онда ваља узети чинију са салагом том и — просути на ђубре. (Табло. — Ово је иоследње Вук са здравственог гледигата говорио).

сења. Махнем руком на фијакера, Цицварићу рекнем: „Опростите, сад сам се баш сетио да морам ићи у Сентомаш на свечаре!" скочим у фијакера и спасем се. Једаред идем ја не знам од куд, и киша пада како је богу воља. Кога сретнем ? Цицварића. „Зар се ви по овој киши шетате?'' запита ме он. „Та не шетам се, брате, већ бежим кући. „Видите да сам заборавио кишобран." „Заборавилисте кишобран ?! Е нато вам морам нешто приповедати. И он ми поче до приповеда једну анегдоту, коју је још праотац Ноје приноведао у ковчегу, на што му је његова жена одговорила: „мани се молим те те приче, та тоје било већ толико пута штампано у „Старом" и Домишљану." Кад смо дошли до житне нијаце, ту хтеде да ми приповеди једну дугачку анегдоту, како је Чивутин преварио ђавола. „Опростите, господине, ал ја не могу до краја саслушати вашу анегдоту, јер моја се жена ,спрема да иде од недеље у купатила." Рекох ја и уђох у једну кућу, не знам ни сам чију. Опет једаред; била је ноћ, дванаест сати. Ја сам се враћао са неког пикника кући. На улицама ништа се није видело ни чуло, — само сам чуо два ноћна стражара како један другом довикују: „ Лаку ноћ !" и желе нријатан одмор. Ја сам био задубљен у мисли, — мислио сам, шта ли ће, боже, бити нггампано прекосутра у „Стармалом ? " *