Стармали

170 „СТАРМАЛИ" Б Шетња по Новом Саду. схх. Још кратко време, па ће да прођу школске ферије (саборске ферије пак, особито ферије карловачког сабора још ће дуго трајати), те ће дакле школско звонце опет на ново да позивље своје верне у скамију, па ће дечица наша да оставе у музеум своје пилцике, лопте, змајеве и дангубу по лединама и врбацима, и да започну на ново учити „буки аз ба" и ..једанпут један јест један." Школе ће дакле на ново да започну, те ће неука деца да дођу опет под школску дисциплину, да читају, сричу, рачунају, поје и туку се. Велику родитељску бригу задаје нам сада наш „Стармали," коме се навршује ево чегврта годиница, на би већ требало штогод да научи. Сад би већ требало да га дамо у „Ки ш де д-о в о д у" да научи казати: „Сбоко1от кеге!!" или код калуђерица у „клостер," да се научи мађарском богу молити. Оно истина у редовну школу могао би поћи тек за две године дана, јер §. 2. школске „Уредбе" од г. 1872. захтева да дете има шест година, па тек онда да може бити примљен у српску школу да учи м а ђ а р с к и, али ко ће то жив дочекати ? Може дотле наићи на њега ди фтер итис публичине немардости, или сува болест празнога џепа, или ангина Козминс слободне штампе. Па ако га нестане са света, како ће онда одговорпти захтеву §-а 2. школске „Уредбе?" С тога се ми нремишљамо, да га дадемо дотле у приватне руке, да га поверимо приватним учитељима, да га уче свему оном, што ће га шфджшжтаж. — '

Толдијина љубав (I д Ј о н а н а А р а њ а. П РВА ПЕСМА (Наставак) Ударише у смех, — то и јест најслађе, . II Пирошка смејућ' с' у кујну изађе, Л наш Чута вели (сам се назв'о тако) „Хм! зар менн круну? не верујем лако . . . Ал већ кад смо сами, међу нама буди, 0 данашњем краљу чудно с' нешто гуди —" „Шта!?" повика газда „синовче, зар тако!" И удари о сто пееницом појако. Краљ се на то смеј'о: „Махните замерка Него, јесте чули, лепа вам је ћерка, Лена је кад стоји, лепа је кад шета, — Ја, бога ми, нисам видео лепша цвета. Ногледа га газда оштрицом ногледа: Тај би да се жени, ил је нека беда; Но кад виде да гост очи не обара, Уздахну, па онда 'вако проговара:

22. ЗА 1882.

спремити за редовну школу живота. Тако штудирамо, да му узмемо за приватне учитеље неке опробане снаге и веште педадоге, којима ни брашнар земунскн Јанаћ не би могао наћи мане. Посаветовали смо се о том важном предмету са искусним људима и они нам препоручују, да узмемо г. Стевана Јовановића, кикиндског иосланика на мађарском сабору, да га учи срицати (јер исти је при своме реферирању на мађ. сабору показао да уме прилично с р ицатп); па онда да се погодимо са г. Чедом М ијатовићем, да га учи рачунати (па да се онда за егзистенцију његову не баинемо!); осим тога да му узмемо г. г 1 о б и ћ а да га учи како ваља писати; архимандрит г. Пелагић би га могао поучавати у науцп вере и молити се богу, (по својим књигама); дебели игуман Н. могао би га веџбати у гимнастици; г. Тиса би му могао тумачити општеуведену у школама руску рачунаљку (јер с овом г. Чеда не рачуна); г. Аца Зуб би му могао демонстрирати физички закон о падању тела; г. архимандриг Мраовић би му могао предавати мађарски језик (на кои је поздравио пегнтанске „списатеље и уметнике," кад су ови недавно незвани дошли у Београд); за немачки језик могли би узетн ма којег професора с наше мађарске гимназије, и ) можемо уверени бити, да ни један од њих неће дете свој им зна њем претоварити; кад буде старији наш „Стармали" онда ће већ моћи и у велике школе ићи, где ће ниудирати статистику српских пренумераната (јер му је за сад знање и искуство у тоие врло ограничено); моћи ће слушати мађарска нрава (јер сад неће да их слуша); ако пак изабере техничку струку моћи ће ићи у Б е о„Хај, мој драги брале, тако је на свету, Сваки човек носи пеку муку клету ; Јединица моја радост ми је цигла, Ал и мучна брига са ње ме је стигла. Она ми весели сгаре дане моје, А пазим је, брате, као очи своје, Она ми је живот, она ми је благо, Па ипак, па ипак, — хај, ипак за наго." Ту ј' обрис'о очи : „Све му друго ваља, Само ми је једно нретешко на краља: Издао је закон, који оцу крати, Да не може добро своје кћери дати ; А ја не мам сина мушка наследника. Ком' ће допаст шуме и добра толика ? Рођац'ла далеким, бог те пита којим, То је мука горка у прсима мојим." . Натушти се чело добром домаћину, А још би и већма да није прч вину, И да није Лајош тотовошћу радом Тешио га лепо саветом и надом. Промисливши мало 'вако говори му : „Нисте-л тога ради били у Будиму?" Газда главом махну: „Нисам тамо бива'." Не знајући за што гост то распитива.