Стармали

178

она пиљарица благосиља овако своју милу колегиницу: Иди до ђавола, шта си раширила ту твоје краставце и роткве на моје место, ако те одалачим овом обраницом, таки ће ти пући тиква! И тако даље. Али то је тако само да н> у. Кад пак настане вече, што се кад и кад по запаљеним варошким фењерима познаје, а оно ти на том истом месту, настане сасвим други живот. Нема ту онда о ротквама и саћурицама ни спомена, него је чисто оно камење од тротоара оживело; та сваки онај к а м е н чини ти се да је постао једно женско срце, а она вода пред варошким бунаром код крста преобратила се у курмахерски разговор, те кад онуда тротоаром у живсм и пријатељском разговору пролазиш, па се о љубави и овогодишњим рђавим лубеницама разговараш чисто п не осећаш, како те мимопролазећи у гунгули сваки час лактом у ребра гурају. Ништа нема пријатније од оваке шетње. Почнеш на пример на ћошку код гвоздене мотике да приповедаш којој госпођици како те лева ципела жуљи, па те оне гомиле што на сусрет иду, тако раставе и откину од госпођице, да јој једвакод алмузлиновегимназије можеш да наставиш и довршиш разговор са завршетком, на који је она тако љубопитљиво чекала, а то је да јој саоптиш, да ћеш сутра морати купити нове ципеле код ЈГедерера или код Шлангера (у љубавном заносу човек лако и заборави, да имамо ми и наших ваљаних и честитих занатлија). Пред Шуловом посластичаром је најживље и онуда је тек најпријатније пролазити, јер се пред тим дућаном накупи толико штуцераи фрајала, који из помрчине гледе на лепо поређане т о р т е и друге посластице у рафовима, да закрчецели тротоар (овде бисемогао назватп и тортоар), те се мимопролазећи потисну са шеталишта чак на другу страпу пијаце, куда иначе пролазе само раденици с мотикама на рамену и по декоја куварица, која такође спада у слабиинеж-

Толдијина љубав О д Ј о в а н а А р а њ а. Прва песма (Наставак) „ ј Ко најбољи буде /" — кад те речи чула Пирошкино ј ; лице румен обасула; Задркта ,јој срце, ка' што дркће само Кад му тајном наду двери отварамо. Загушна јој соба, све је нешто дави: Ох на ноље само, где се небо плави! Мора ићи, — куда? —• цвеће да залије, — На ком се још роса осушила није. От'шла је у башту, — али какво цвеће! Мило њено цвеће данас јој се неће. Иде, не зна куда, и кроз вотњак прође, Тихој реци Тиси до обале дође. Тад се диже сунце љубнув земљи груди, Овај нољуб врели и реку пробуди ;

н и пол, те с тога мора да је чува и прати по који храбар в о ј н и к. Али највеће је уживање тек оеда, кад је човек у шетњи дошао до крајне границе, тамо до оне куће где живе људи у оковима, али не б р а ч н и м, него мрачним, до хотела „Тигра", најјефтинијег хотела у Новом Саду, где пасажери не нлаћају ништа, бадава имају стан ихрану, и место „штумадле" послужују их сережани. Кад се, велим, спрам те куће дође онда се човек окрене и пође натраг, но сад му сва шетајућа се гомила иде у с у с р е т, те мора да обилази тако, да никад и не иде тротоаром, него оном грбавом калдрмом, што све прсте обија и подбија, упада у рупе и олуке, те (ако има цигару у зуби) све му се пуши око главе као футошком Бенедеку. Пошто је тако шеснајст пута запео и педесег пута пао и разбио нос стигне сретно до пијаце и како је међутим од умора ожеднео, то се мане шетње него сврне у Шнајдерову кавану на чашу пива или код Шула на сладолед. Ту прочита најновије вести из Тиса-Еслара и најновију грдњу „Ујвидекову" против Срба, па онда оде кући да се од шегње одмара слушајући снаш Пелину придику, што се усудио ићи без ње у шетњу и што је тако дуго остао, прошла већ поноћ на сахату, на коме је сказаљка њен језик, (на другим пак сахатовима још није нн десет куцало). Аб.

У ш т и п ц и. Ц У »Застави" чигамо, да су ј е Д н ог познатог „Сељака" ухватили да краде „Кукурузе." Клипови су били стари још од 1809. године. * * X Некакав С е м и ц к и пише у пештанским и бечким новинама иеке „возбудителне" доиисе из Но-

Измеђ сјајна неба и Тисиних пена Видила се нуста ко трава зелена. Пирошка је стала пред сликом јој сродном Шириле јој с' груди у ширу слободном, Поветарац лаки игр'о јој се с косом; А сузе се њене номешале с росом. Један уздах дубок, као да душом сиса Из зорина сјаја нролетња мириса; Грлица се чула кроз оближње грање, — Не знаш је-л то песма ил мило смејање. Слуша тицу, гледа како река бега, Мисли на јунака, оног „најбољега". Једаниут је вид'ла Толдију, ал давно, Како се на „торни" одликов'о славно Гледала га само неколко трепута А заборавила већ и но сто пута, Заборавила га, — али забадава, Зрачак нада разби сви сто заборава. У цвећу, на води, на сред неба плава, Толдијина слика свугде јој се јавља; Па и кад зажмури слика се не губи