Стармали

186

„стармали 8 врој 24. 1882,

и несрсће у н<1ше лепе крајеве 3 и ако измишљач иарне машиие Уат није ири своме изналазивању имао на уму ни Бонтуа ни Чеду, као год што ни при измишљавању барута није ни један од њих никакву улогу играо. Осим тиФуса у горњој Мађарској, кодере на филипинским острвима и госаодина Ч е д е у Београду нема у Новом Саду никакве друге новости, јер ваљ- | да неће нико рачунати у новост какву и то, што се школа мађарских кадуђерица налази баш у најолижем комшилуку код завода за малу деду, јер ово је штогод старо и познато, као и то, да су ти заводи сигурни од ватре, јер је одмах ту и ватрогасно здање са свима својим реквизитима и целим персонадом, те су „штајгерске" мердевине и „игарицаљке" за сваки евентуадни случај увек у приправности. Иначе сно ми у овим долњим краЈевима сви здрави, осим С. Сингера, загребачког списатеља, на коме су се приметили неки непријатни симптоми, особито онда, кад у пароксизму свом назива митрополита Стратимирсвића и Вука Караџића Хрватима а српске народне песме х р в а т с к и м а, но то је без сумње усљед читања Даничићевих „Оолика српскога или хрватскога језика" а овамо је пре тога читао у „Гласнику за 1857." чланак тог истог Даничића „0 разлици између српског и хрватског језика", те му је то главу мало збунило, али на то се ми не можемо срдити, јер то је само „Р1исћ с1ег ђбзеп Тћа1, Ље ГоПзсћгекепс! пиг Вбзез капп ег2еи§еп". Него београдски „Ера", који се нуди да вади бубе из главе, био би момак, кад би и г. С и нге ру извадио бубу из главе и за себе је задржао, јер њему се неће познавати да има једну више. Него могао би ја већ и престати. Почео сам од Ја као разматрало, (Но СаФиру.) У народној башти свирала музика. Тако се добро сећам, као да је било пре двајест година. Била је месечина, сестра од тетке свима песницима. Тако је лепо сијала и чисто као да ме је питала: „Гдје си?" Али ја сам се сакрио као Адам за дрва, јер ми сад није било до месечине. На левој страни од онога места, где је музика свирала, може читалац видети једно дрво. Свако вече кад свира музика може читалац код тога дрвета видети две знамените ствари: горе фењер, а доле мене; једна ствар виси, а друга седи. Ту код тог дрвета под фењером метнем ја сламну столицу на земљу, а себе на столицу. Ту су се започела накаљанија, што ми их је грозна судбина за оно вече спремила. Ја предпостављам да чита^ац зна, шта ће то рећи „сламна столица", та четвороножна животиња, што ју је природа за двоножне створила. У природ-

колере (кол—Ере), па дошао до Ере —• а аао> наставим, бог зва докле ћу још доћи по асоцијацијк сродних идеја, које лебде около мога пера. Аб.

У Ш Т И П Ц И. :Ј4 „Глас православља" каже, да поп Жиз.ојин Јовичић има обичај да се заклиње овако: „Тако ми попине капе, болесне пете и маме од трж кључа!" — А како би било да у ту „1огти1и јшгашН" уђе још и ово : „Тако ми поииног „Ере", оодесног „Видела" и маме од три министра! * * * §. Оберштатсанвалт Козма тужује „Иштекеша" што је о њему донео једну карикатуру. Ми мислимО' да би за ј а в н о г т у ж и о ц а, који већином с л о п овима и убицама посла има, најбоља карикатура била једна карика и један тур, као символи његовог делања. (Онда се не би могао наћи увређен, те не би туживао.) X Кажу да „Видело" и „Ера" у једап рог дувају. Али ја то не верујем, има тамо више р о г о в а. * * * [__ Један садањи посланик карловачкога сабора пише инштрукцију за свога унука, како да се влада на идућем карловачком сабору, ако буде за посданика изабран. * * X Код „Видела" не ради само један новинар, него их има читав лик (хор.) Све то лик дакле ради, и то онај исти, који је некад код „Недељног листа" радио.

ним наукама заузима она средње место између камиде, на којој и кад преко јаруга идеш можеш сигурно седити, и између шпекулације са акцијама, на којима можеш и на сувом путу скрати врат. То вече даклем метнем ја сламну столицу уз дрво. Седео сам као усамљени јуноша и шарао штапом по прашини, кад наједанпут стодица са двема својим стражњим ногама омакне се у ону рупу око дрвета и повуче с собом и мене у пропаст, и „внезапу" сам лежао као изјерена ,,удивителнаја!" Министар и лебац с путером (веди Берне) увек падну на ону масну страну; списатељ падне увек на мршаву, јер он масне стране и нема. Ја хтедох но* сле својег нада одмах да се подигнем, као што то ведиким духовима приличи, те хтедох да се ухватим за наслоњачу оне столице, што је предамном стајала, али у брзини не зграбим наслоњачу од сголице него мантилу једне госпе, те новучем и њу, т. ј. мантиду, у пропаст! Једва се избавим и исправим, опазим на моју радост, да се није још много света искупило, и станем покрај столице, јер то је увек сигурније, него кад седнем. Али како сам се исправио, лупим са мојим