Стармали

210

„стармали" број 27. за 1882.

је заиста и дужност смирених духовника, и то биводило дакле добру нашем, да се поунијатимо. За то и ми примамо ту намеру „с великом хвалом", ал' само смо ми православни јогунасти и стојимо као брег, као стена, и не мичемо се, него кад брег неће Мухамеду, онда би Мухамед и Мухамеданци требали да по примеру свога узора дођу брегу. Него они се ваљда боје, да ако дођу брегу, да ће се брег одронити (јер и тако су већ земљетреси и код нас дошли у моду,) те би њих могао заронити С тога су наши Мухамеданци, или простије да рекнем, наши Турци, у недоумљенију шта да чине с нама јогуницама, па су за то покушали, да нас макар у Калв и н е одведу, те веле, да би наши саборски посланици требали да бесплатно служе, као што је то код Калвина обичај. Ја би на ово таки пристао, само кад би нам ко доказао да Калви^р заиста бесплатно служе, те, као што и „Застава" вели, да се докаже далии Калвин Тиса бесплатно минис т е р у ј е. Него кад је реч о Калочи и њеним ноповима сетио сам се одмах и наших К а р л о в а ц а, јер се оба места једнако почињу (са К.), а да ли ће се једнако и свршити, то је још у божијој руци. Мислећи на К а л о ч у не могу а да не помислим и на калочне, које су као што знамо за блато намењене, те је и преч. г. Антуповић, кад се већ у тај каљави посао пустио, да једну вероисповест вређа и намеће јој другу, обукао калочне и ако се мора признати, да је пишући први део своје књиге, где нас Србе хвали, рукавице обукао. Што се Карлов а ц а пак тиче познато нам је из Пештанског листа „Стикса", да се они у Шпанији налазе, само не

1М1П1Ж Таковски крст. Хуморска од Ст. (Свршетак.) Ја сам довео Пају. Прогутале га чизме и менчиков. Изгледа као руски „боктер." ,Ево ме Перо — па шта? Пстина на пољу пада снег, ал' ја ипак незнам зашто сам се овако усибирио, као да долазим из Новога Сада. ..." „Погодио си!" „Шта ?!" „Ти мораш вечерас свима ириноведати, како си данас у Новом Саду био, и како се тешко преко Дунава преважа. Остало је моја брига. Али јеси чуо Пајо, ти брбљави Пајо — ако се само и мало вечерас тамо где будемо, издаш, да је овај наш долазак јуриш на вечеру — тешко теби! Батина ћеш добити као кише. На то ти се заклињем!" „Где би ја био издајица, ја челични Банаћанин? Сумња ме твоја вређа!" „Но, но, добро. Него већ је седам часова. Сад ћемо на дело. Ја ћу ићи напред, а вас два за мном. Међутим ајде ти Пајо на поље, и тамо мало постој, док ти не напада снег на капут, да што „путнички-

знамо, да ли има тамо ишпанске трске, а ова би у Карловцима за неку господу врло нужна била (ради поштапања). Пештански „№ар1б" назива ме опет на ново „Санчо-Панзом". Њему се дакле непрестано по мозгу врзу Дон-Гихотске мисли. Верујем, да му нисам његова Дулчинеја од Тобозо, то јест, предмет његове љубави! Него збиља, шта је то „Мар1б!"? Како немам кога да ми то име протумачи, да знам с киме имам посла, то сам принуђен узети речник у руке. Молићу драгог читаоца да мало причека, да узајмим мађарски речник од бечкеречког протопопијатског звања, јер оно и на православног владику увек мађарски адресира своја писма. Ха, ево га. Дакле на посао: N а р значи д а н или дневни; добро, а шта значи „1б и ; причекајте, ево: 16 значи к о њ, дакле „Шр16" значи дневни коњ. Ха, па то је онда у његовом Дон-Гихотском смиолу велеуважени Розинанте јунака од ла Манче! Хеј мој Сервантесу од Саведре, да ли си сањао, да ће се икад тако верно и живо остварити твој четвороножни идејал? Сад бих само још волео знати где су му ветрењаче које се по ветру пештанском окрећу? Но ваљда ће и њих открити Карлочки дописник Ујвидеки, јер мора бити да су му близу. Дон-Гихоте је радо свртао и у неке старинске д в ор о в е, где се радо г о с т и о, па да ли ће и у К а рл о ц и (Каг1осга) наћи такво штогод ? Но ја сам од „Стармалог" паправио читав роман! А на што то ? Ко хоће да зна за чим се „Пешти напло" бори и шта хоће, нека чита само Сервантесовог „Дон-Гихота", ено га је недавно иг.дала и књижара браће Јовановића у Панчеву у српском издању је" изгледаш — не заборави, да сад идеш директе из Новог Сада! Затим ево ти овот броја „Заставе," то ћеш држати у руци. Кад уђемо унутра, још из далека викаћете Панти: честитамо, честитамо — остало је као што рекох моја брига." Паја изађе на поље, да се што боље као путник маскира, али није морао дуго занети, снег бијаше крупан и густ, и за мало изгледаше, као да иде из Руме са марвеног вашар. Ми се кренусмо кроз двориште и башту и упутисмо се управо вратима осветљеног Пантиног дома. Жагор се чуо из далека, а дерни мирис коб^сички челичио нас је у нашем подузећу. Дођосмо до врата. Пера нође напред, отвори врага и — комедија започе. Ја и Паја повикасмо на сав мах: „честитамо, честитамо !" На то ће Пера: „Браца Панто! Извините, што вас у вашем весељу и конверзацији турбирамо, али мотив нашег доласка, или као што изгледа и н в а з иј е, тако је енормно — важан, да није нужна петиција за екскузирање. Данас, кад се судбина народа на истоку 4ап<1ет аПдиапЛо кр'а, кад ра^а хоће импертинентним интригама дипломацке спекулације оружјем на пут да стане — у том епохалном по српски народ времену, догоди се нешто ексцелентно по вас, чему ћете се коло-