Стармали

234

„вТАРМАЛИ" БРОЈ 30. ЗА 1882.

Либерали. У нама је воља чиста, Да се к правој срећи пође. Радикали. У нама је воља иста, Да се брже к мети дође. Стармали. Тако, тако, не инако! Каткад лакше, каткад журно, Само нек је насигурно. Либерали. Ви сте, браћо. поодмакли На том путу опште мете. Радикали. А ми ћемо мало стати Да нас достигнете. Либерали. А ми ћемо бржим кроком, Као што се иде брату. Радинали. Мало кроком, мало скоком, Па ево нас да дохвату. Стармали. Кад се тако лепо збори, Размади су здраво мали. Само ваља руку пружит', Па би с' руковали. Либерали. Чујете ли, радикали шфдШШ Последњи лумперај, Као гром из ведра неба затече ме извештај, да сам додељен као испитни судац, суду у В. те да се имам до осам дана председнику $уда представити. То беше заиста за мене гром из ведра неба, јер отац ми пише, да се женим, да нечекам, — а Бога ми и сам већ некако добих вољу, од како се упознах с Милицом, но сада ће тешко шта бити, јер овака весела браћа увек веде, друга варошица, друга девојчица. По шта сам знао чинити, скупих оно мало амбуљица што одмах послагах у сандук, те бејах преправан као солдат на „ратној нози" — сваки час поћи. Трећи дан стајаху кода пред мојим станом, натоварена дупком мирисним сеном. Одостраг је још наместио кочијаш неко седиште — које се за цело датира јошт од Наполеона великог, — да је господину судцу лакше седити, — а спреда се накострешила врећа зоби, — седиште мога пријана. Мој браца изнесе мој сандук, мете га у шарагље, а пред ноге ми један завежљај свезаних књига, законик и т. д. а ја држах у руци десетак штапова и три чибука. Газдарица јошт изнесе кишобран и сунцобран, — па пошто још и путни капут навукох, опростим се с газдарицом, седох с мисли и персоном онако мамуран, — пошто се целу ноћ с братијом опраштах

Радикали. Чујете ли, либерали, Шта збори „Стармали". Либерали. Ево руке, од срца је, Све за народ, ништа за се. Радикали. Ево братска загрљаја Да се народ њиме спасе. Стармали. Загрљаји 1и су дивни, Загрљаји ти су свети. Само тако, само тако Може с' врагу одолети.

Шетња по Новом Саду. СХХУШ. Него и ти астрономи и звездари морају биги ведики лумпови, кад су они опазили, да се око 4 сата у јутру види на небу репата звезда! Ево већ више од два месеца дана како она излази и види се и код нас, но ја је до данас још не могох да опазим. Ја имам у томе особити малер, те при најбољој вољи и жељи да видим то ретко божије створење, бива ми све у залуд! Ја сам видио марву с репом и без репа, видео сам с репом и вола и коња, видео сам кера и овцу, шта више и лисицу, лава и хијену, али звезду с репом никако да видии! — у кола, и ђе риђо, Ја пођох, пола са жалосним, пода са радосним срцем. Жалосним зато, што ми беше прекинута тек започета каријера удварања код местних- лепотица, а миличине црне очи к тому доста допринашаху, непрестано мислећи на женидбу и на речи матере јој, да неби дала своје јединице човеку који радо пије ; премда се баш не растајах мило ни од братије, беше ту верни пријатеља, — који се својски труђаху, да ми оно мало месечног сувишка, — што би ми остало, кад сам дугове понамиривао, — помогну упокојити. —. Са радосним срцем опет зато, што се ипак једанпут докопах назива — испитни судац, — а Бога ми и мало веће плате, тешећи се, да ће се браће и пријатеља свагде оваком веселом брату наћи, где год расге и где год се винова лозица поштива. Камџија непрестано пуцаше, Шијак опет увек једнако викаше на коње. Точкови без престанка једним те истим гласом певаху тррр Прашина се дизаше увек изнова, где коњи стадоше, дрвеће и куће играху увек једнако, — а ја, — ја се труцках, дремах и промишљах, — зашто нисам вицишпан, па да се на батару возим. — Е господине, овде ће мо ранити, — рече браца, кад дођосмо у К. — Добро, — ево ти мало на вино, а кад будеш готов јави ми, — па се упутих унутра. Заисках собу, па узев онако мамуран и дремован књигу неби