Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 30. ЗА 1882.

235

Шта нисам радио и покушавао — ад бадава ! Једно вече наумим да устанем у четири сати, ал кад се ја пробудих, а оно већ пекари и доктори иду по вароши. Друго вече дозовем браћу на чашу вина и на јабуке; јабука нису до душе хтели да једу, али вина смо пили до три сата, па како смо угрејани од живог разговора били и заборависмо на звезду и на њен реп, ради којег смо се скупили и они одоше кући, а ја као окупан заспим, те ме ни шушањ репате звезде, кад је изишла са својим горостасним „шлепом", не пробуди. Треће вече наумим да читам што у кревету све до четири сата, па онда нећу, као иоред вина, на звезду заборавити. Узмем сам својесписеи почнем их читати, но већ при првом листу тако заспим, да ме ни пуцњава онога динамита, којим руше варадинске стене у Дунаву ради жељезничке ћуприје, пробудила није. Четврто вече наредим моме момку, који се зове Катица, да ме око 4 сата пробуди. Но то вече ме је тако зуб болео до три сата у јутру, да сам све играо „валцера" по кревету и превртао сам се, као да на самим пореским „опоменама" лежим, а таман ја свео очи, а Катица поче лупати на вратима као оно зимус кад се комшијски таван запалио, но како су ми од зубобоље светлаци већи него репата звезда искакали, то ми је доста било и не хтедох устати. Пето вече заспим и пробудим се, запалим свећу, погледам на сахат, а он сметењак — с т о ј и, ли с њоме сан растерао. Но овај пут ме Бог Морфеј мало боље у свој наручај увати но на коли, те сам се морао добрано држати. Погледав око себе, беше ми све непознато, људи, — место, сокаци, — дрвеће, — све то другче беше. — Ја већ имадох велику браду, а зваху ме већ — председником суда, — свуда ме лепо и с поштовањем дочекиваху, — само женски свет — бегаше од мене. — То ми беше чудно, — зар мене тако великог господина, таковог удварача, па да избегавају, — а зли језици причаху, да сам већ више девојака проиграо. А и матор сам већ за женитбу. Но то ми ипак некваријаше радости. — Та боље је увек човеку неожењену, него ожењену. — Ожењен мора да се брине с дана у дан, како ће развеселити и обрадовати своју госпу, — Деци мора увек да купи посластица, да се игра с њима. — Мора да се брине за кућне потребе. Киша је пала, па поквасила маз на зидовима, који су тек ире неког времена окречени. — Мора се на ново оправити, и к тому јошт двадесет и девет други брига, о којим нежењен човек ни појма иема. Па тек кад ти се жена разгоропади .... — 0 о о о? Шта је то ожењен? вељах сам себи. — Ожени се — узми себи бригу на врат. Овако нит имаш кога да веселиш, кад дођеш кући, — осим себе нит се бринеш за кућу, — јер је немаш. — Напосдетку и-

као да је на сивачком торњу, јер га је синоћ мој домаћи кир Јефта заборавио навити, те не знајући које је доба, учини ми се да ће бити још рано, јер бејах неиспаван, преврнем се на другу, а за тим и на трећу страну и пробудим се тек онда, кад је дошла млекарица и почела у кујни мојим млађима приповедати неку најновију варошку новост тако живо и с таком виком и лармом, да сам помислио, да се у мојој кујни држи хрватски сабор и да је др. Старчевић узео две тепсије, па удара по њима тучком од авана. Шесто вече дуго сам разбијао главу како ћу да не промашим репату звезду. Замолим једнога ноћног стражара да око 4 сата звони на мојој капији, јер звоно иде у моју спаваћу собу. Но кад се ја пробудих, а оно већ шест сахата, погледам на прозор: небо већ ведро, звезде и с репом и без репа нестале, а мој ноћни стражар спава пред мојом капијом. Седмо вече досетим се бољем и практичнијем начину. Како мој пријатељ Б. није у вароши, да ми позајми његову новопронађену свећу будилницу, то узајмим сахат будилник, који као што је познато у одређени час тако почне тандркати и лупати, као добродушна пуница једног мога пријатеља, кад је на каквом „јаузну." Наместим будилник на 4 сата у јутру. Кад легнем и заспим, а оно аКурат у 4 сата стаде сахат дрекати и брбљати, као да је дошао са какве турско-бечејске конференције. Ја се сретно пробудим, погледам на сахат, а оно управо четири прошло. Даклем најзгодније доба. Не будем лењ, неI го одмах устанем, и да не бих озебо, обучем се па пак је овако боље, — бар ненлаћаш пореза. — Та бадава, она је прави живот. Свој си, ником не полажеш рачуна. — — Пет сати куцну, — а ја изађох из уреда. Е сада куда ћу, — код куће ми је и онако дуго време. Па ништа, отићи-ћу до попине куће, заједно ће мо на чашу пива, — у том ће се смркнут па ћу онда код златне круне на вечеру. Тако и би, прошетах се до попине куће. Но небејах дуго у нутри, — а шта ћу код њега. 'Госпа му спрема вечеру, он је изашао у башту, па учи Милана воће каламити. Олге нема код куће, да је могу дирнути, да јој мало причам о Радивоју, сину Милкића трговца. Синовац му Петар отишао у лов. — Попа нема каде, да иде пити пива. Сад шта ћу ја ту — неожењен, — међ тим светом. Али онако ми је дуго време. Одох даље. — Код Милкића у дућану пуно муштерија, да му чак госпа помаже, — ту нема за мене опет ништа. Код доктора Павковића бејах сретнији. Он беше код куће, а госна му се је баш тај час одвезла с децом. — Но тек што сам неколико речи с њим проговорио, те га склонио, да иде самном на пиво, дође неко те га одазва к болестнику. Е кад сам дошао довде, сад идем и до економа Раткића. — Он стоји, па надгледа како се жито за воденицу мери и бележи. — Госпа му опет у башти *