Стармали

268

„стармали" број 34. 1882.

звана „Лапар* — што јој све нешто дерогира,има вечита посла с неким кревељушама, које ја ни на нраг неби пустио, она све нешто врача — шиша се, даје којекаквим циганчурама пок: мужа прстење — срља без разлике у сваку кућу — и гледа да се миран брачни живот или разведе — или поквари — та ти је чуда поправила — те подле грешнице више нема — а банатска циганка јој је портре. — Добро знаш да су те Циганке најопасније — а чујеш да се поговара да су н>и више онако силом каквог меланжа умрли — а томе злу треба што пре стати на пут. Ј. Па добро ја се слажем са тим што ћемо овде преко нашег драгог Стармалог опоменути наше Ф не — да се чувају отровна друштва да непуштају на свој поштен праг курјачице у јагњећој кожи, да немисле да су свака уста која лепо говоре медом зачињена — него нека добро отворе очи — па нека се чувају Цигански очију — Секунд.

После сто година. Како је свет почео нанредовати, може се слободно закључити, да ће за сто година међу осталим и овако бити: Деца од 6 година, неће као сада почети тек да уче мађарски, него ће свако Српче кад се роди, донети са собом на свет десет свезака дебелих књига, што их је само мађарски написало још пре рођења. У свакој српској кући и колеби биће по једна мађарска гимнази^а са деведесет разреда. У Београду ће бити на сваком камену од калдрме по једна штампарија, којаће штампатисвакаодразне партаје политичан и шаљив лист.

Патријарха неће више наименовати само Тиса,цнего ће свако мађарче, па и свако оно у колевци, имати права, да наимењује Србима по једног патријара. На интерпелацију због наименовања митрополита неће се опда, као сада, чекати узалуд само годину дана, него ће се чекати толико исто, колико Чивути на Месију узалуд чекају. Књижара браће М. Поповића изда ће толико календара, колико је звезда на небу, и сваки ће се календар звати по астрономском имену дотичне звезде, а препродавалцима ће се календара давати по 1000 цроцената рабата „у књигама нашега издања." Векови у историји неће се више разумевати од створења света до пропасти римског царства и од овога до открића Америке, него ће епохе још дуже бити; т. ј.разумеваће се од изласка једне свеске »Сељака" до друге. И тако даље у томе размеру. А6

Ника Миша — Ни камиша. Пошто ја нисам дуванџија, то сам оставио моме пријатељу Ники који је страстан дуванџија, да изчибука мајстор Тису. Но чим сам из „Стармалог" увидио, да се камиш окренуо на Нику и Мишу, а ја брзо пиши Ники, а он ми сада одговара да није могло доћи до чибукања Тисе, јер од кад се сабор наново отворио, Мађарису се међу собом тако грозно чибукали да њихов чибук неби могао ни дохватити мајстор Тису. А што он (Ника) није пре тога изчибукао Тису, узрок је што је као ђувегија пушио цигаре, и тек као ожењен човек на чибук пуши. Но на сваки начин чибукање предстоји. Миша.

он, буди бог с нама, извуче се из воде и дојури у овај сандук, да га нисам ни спазио. Него дајте, да га ја још једаицут однесем. Знам ја такво место, одакле не би ни сам ђаво изишао, а камо ли тај проклети гуроња." И они уђоше у собу, а Која упрти и трећег несретног музиканта, па се с њиме упути управо на Дунав. Милка га је све до капије пооштравала, да јако нази, да не би какогод гуроња опет пре њега дојурио кући, те да тако Која не узмогне заслужити сто дуката. »Ни бриге вас није, госпођо — одгосори Која — Тамо иза врбњака лане се удавила и баба-Соса вештица и картара, па кад се она није могла спасти, богме неће ни овај прокдети гуроња." И он оде својим путем. После четврт сата ода сгигне на оно место на Дунаву иза врбњака. Ту је био баш отсек и он вури свом сна^ом несретног мртвог музиканта у воду, па се упути весело звиждукајући натраг, да прими од Милке дукате, како је с њоме погодио. Но у врбњаку опази испред себе на неколико корака једног грбавог човека, где се жури према милкиној кући. То је био грк-Ставра, који се у купљењу вересије надругом крају села задоцнио, па је сад хтео пречицом што пре да стигне до дома свог. Али Која је друкчије мислио, Прво се устрашио, али кад је помислио,

да ће му се сто дуката измаћи из шака, ако гуроњу пропусти, да пре њега оде кући и да се опет положи као мртав у сандук, а њему порасти снага као у џина 7 па се залети с ускликом: „Ма нећеш ми умаћи, ма сто глава имао!" Затим стиже јадног грк-Ставру, зграби га око паса, упрти га на леђа и пође с њим натраг на Дунав. Сиромах грк-Ставра сав је обамрво од страха, те није могао испочетка ни речице прозборити, нарочито се с тога поплашио, што је држао, да га је напао пустахија, што хоће да га похара, што хоће да му тешко иокупљену вересију отме. Али кад је видео, да Која и не мисли, да атевтатише на његов џеп, а он се мало окуражи, па стењући поче говорити: „Пусти ме човече, ако бога знаш! Угушићу се." „Цркни псето! — одговори му Која — Али ја те богме нећу и четврти пут од куће цибати па чак на Дунав. Сто дуката не заслужује се сваки дан." „Ево ти дукат, само ме пусти - " молио га Ставра. „Ни за деведесетидевет не бих те пустио" одговори му Која, па га диже у вис, да га хити у воду, јер су међу тим били већ приспели до Дунава. Бадава је грк-Ставра дрекао и мољакао — Која га немилосрдно вури у отсек, па је смешећи гледао, како се „мртвац" дави. Кад се уверио, да се „мртвац" уда-