Стармали

274

„стармали" врој 35. 1882.

Лез'но трезни, ко на сламу, Ко на голо стење, ■Сутра ваља уранити Рано на јутрење. VI. Еад је било још божића А без мало шале?! Неки на ме намигују: „Реци коју, брале!" На одличном том намигу Велика вам хвала; Ја ћу рећи, а ви прим'те Баш ко да је шала. Божић нам је данас дош'о, Виш како се бели! Нашао нас беспослене, Па послове дели. Звонарима вели, нека Дрмају за уже. Калуђере и попове IIIиље нека служе (А не да се отимају о власт)

Гаспоштину опомиње: Не пушит' дигаре;

Харалампије Гагић, Нз живота једног песника. Родио сам се у петак, 13. априла, гладне године, не знам које. Тада се баш појавила на небу нека репата звезда. Чини ми се, да би боље било, да сам се на тој репатој звезди родио, нег на земљи. Кад сам се родио, насирао ми највећималер на свету. Још на крштењу прорицали м*л, да ћу једном бити славан човек и велики. Не знам по чему су они то судили : ил што се нисам бацакао, ил што ми ноге преко пропорције велике биле. Тек великим сам заиста и посгао. Ако се деца гдегод тукла, ја сам невин највише батинаизвукао. Ако смо се играли лонте, па у невиности својој разбили који прозор — сва би се деца разбегла, а ја остао, да се на мени испуни воља божја. Кад ми је отац умрво, сетио се моје шесгоро браће, а на меие заборавио (у тестаменту) Ако сам где год на игранци био, највише сам чеиао, и највише ме чепали. Ако сам узео какав лоз, за цело би п а о и он и ја, и држава она. Ако сам се претплатио на какав срнски лист, он би за цело престао да излази (за то, што !, сам се и ја претплатио на њега).

Подсећа их на трабукност И на Темишваре. Свакој српској кући вели Од Пеште до Лике, Нека иде од „Стармаломе" У полажајнике. Малу децу закриљује Кад с вертепом језде; А велике људе пушта Нека носе звезде. Варенике нек кувају Варатељи стари; А за сламу нек се брину Жидски новинари. А народи, који пате Гоњени од свију (Да не заспе крај огњишта) — Нек олово лију. VII. •Јест', божић је празник мира, Али друга лека нема, Ради мира, баш рад мира, Треба да се — за бој спрема. д- к. У картама сам био срећан. Највише сам добијао — по носу — кад смо се играли зврцалице. ГГонда какав ми малер тек пасирао, кад сам се оженио ! Ух, кад се тога сетим ! Већ малер је оженити се само, а уз то верна љубовца игра скако вече фрише фире: час би ово, час оно. Па онда мора друга нефајнија половина још и то да дозна, да су му у финије нежније половине зуби „ф&лишни," коса наварбана. А уз све то, донела ми жена у мираз : -стару квочку са троје пилади, „крњи ваган и седам кашика. Па, па . . . почео сам да пишем и сгикове. Узор ми Је био Максим Задрин. Српство ће много изгубити у мениА што се мојих песама тиче, нека не криви нико мене. што сам тако скроман био и нисам их до сад на свет издао, већ нек криви уредпике, што су моје песме остављали тамо : „где јест число" . , . А наши издавачи имали су тада и друга посла, да издају отмепе светове, рожданике, и мисиреко кинеске-тунгуске календаре. Не жалим ништа. Само ми је жао, што није онда. кад сам се рађао изишао какав рожданик. Ја бих тада прочитао мој зао удес, па би нешто врло паметно учинио: не би се никад ни родио на овај свет ... * . .. То је ето дневник песника Харалампија Гагића Господину зубу времена имамо да захвалима, што нема и свршетка. Ал из оних издераних листића ево ово скуписм«