Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ Зб. з1 1882.

275

Шетња по Новом Оаду. схххш. Читао сам у некој старо.ј граматици, немојте се наћи увређени, ал чини ми се да је била Нинковићева, каква је разлика између облика ,оц еви" и „отци", иа видим да из целога излази, да су „оц е в и" ови наши старци, што нас хране и што нам купују чигре и рогатића, а ,отци" су она господг., што се за нас богу моле и шго нас сарањују, и од којих смо некад у школи учили како је прекрасни Јосиф заборавио свој огртач код благородне госпође Потифарове. Ово до душе сада више не учимо, али и није више за нас, јер сио веК веливи, него то су нам онда приповедали, кад смо били невина дечица, па да нас чему корпсном и моралном поуче, да не останемо слепи код очију. Дакле сада знамо шта су то „оцеви" и „отци", па како баш данас пада дан „оцева", то неће шкодити да се мало и с њима позабавимо. Прошле недеље беше дан „м а т е р а", такозване »матери це", а то је дан кад се једу резанци с медом и орасима, — данас су пак ,оцеви", те се једе мед и ораси са резанцима. Врло је леп обичај остао од старина, да се на тај дан везује. Деш откину пацтљику о^; материне старе кецеље или украду са колевке дизгу, те иођу од куће до куће те гдегод нађу којега „оца" они гавежу и не дреше дотле, докле не добију ораха, који новчић и т' д. Ово везивање „оцева" и „отаца", док се

I. У варотици А., живео је Пера Петровић. Као што је вегово име слично презимену, таку су му жена и сестра његове биле сличне — опет по имену. Она се звала Драга а она друга опет Драга. Ја ни најмање нисам крив, што се оне сбе тако звале, те сад морам да градим хумореску рад њихова имена. У ту исту варош доселио се и Харалампије Гагпћ песник по занату. Био је песник што му је мало равних. Огледао се у свима струкама песнаштва. Писао је народне песме за Србина Грабовачког; писао је оде некој великој господи; писао је песме љубавне, тужне, веселе, шаљиве, срце парателне неким издавачима српских календара. . . Па да богме да је песничка душа запела за лепотицу Драгу Једнога дана стајао је код црквених врата. Из цркве излазио силан побожан свет, што је дошао да се моли богу, дошао да види лепе шешире, хаљине па и лепе цуре. Међ тим светом биле су и њих две. Хај каква је она једна! Ово перо нема доста мастила, да испише ту лепоту. Да се Дунав и Црно море претворе у мастило, не верујем, да би га и онда доста било. Звезда Даница није ништа наспрам ње. Коса јој златна, чело ведро небо, г обрве две дуге, очи два сунца, образи две руже румене, руке од слонове кости . . . уста као у кита, косе као да су змије испреплетане; прстићи њежни као орлове канџе.

не испла ге, врло је примптивно и не пока(зује никаква напретка и усавршења. А како 19. век не ј трзи ништа што је старо и заковано, него корача у духу времена напред, то би врло нужно било, да се и у томе погледу учини који корак напред. Док су се стари наши возили по каљавнм путевима, ми дааас комотно се башкаримо по паробродима и жељезницама; док су стари горели масно иверје зарад осветлења, ми ево имамо лустере и полијелеје; док су наши праоци јели корење по пустињама, ми се сладимо бифтецима и тортама; док су они читали само старе црквене књиге, ми већ штудирамо ,,Отмен свет" и ,Говор цвећа"; док су сгари носили опанке од биволске коже, наше госпођице носе данас „штифлетне" од белог или ружичастог атласа и т. д. Па тако и наши „народни обичаји" ваљало би да се развију и усаврше према нашим потребама. Међу осталим, требало би, да и обичај везивања на оцеве претрпи велике реформе према данашњем укусу и културном развијтку. Нашу децу требало би педагози да науче, да то везивање употребе практично и американски. Као год што се употребљује обична пара да тера, жељезнице, пароброде и госте из новосадске „читаоничке" рестаурације (која је баш до кујне); као год што се петролеум употребљује да осветљава улилице и капље пролазећима на шешир; као год што се рите и крпе употребљују за фабрикацију хартије и к а р а та. тако би и наш лепи обичај везива. ња оцева, ваљало поправити и дотерати према за хтевима данашњега културнога доба. 'Го јест оно у оне, а ово у ове. . . Тога дана написао је Харалампије Гагић сто љуба в " них песама и послао у све српске листове. Ако их нигде не приме, оставиће их и пришити каквом календару за другу годину. Целу ту ноћ није могао ока свести. Узме да чита. а оно, све лебди она лепа слика пред њиме. Остави књигу : опет не може да спава. Побоји се да није лего прво левом ногом у кревет. За то устане па легне прво десном: ал опет не може да заспи. Деникве узме један од најновијих календара српских и заспа блаженим сном. 11. За госпођицу Драгу мора да су заборавили већ сви просиоци. Та она их већ тридесет година (и неколико приде) чека и плете — не седе, већ офарбане курјуке. Баш је рђав тај свет! А она друга Драга је баш друга. Многи и многи завиди 11ери Петровићу. И јест некако чудо, да он тако стар човек узме њу т а к о младу. И једва једном, роз! кЛ сНзсгшипа гегит! Заљубио се у њу песник Харалампије Гагић! Помислите само песник, Харалампије Гагић! Како је то чудно било и госпођи Драги, што није знала, дал Гагић то из шале чини, ил од збиље. П' онда упало јој у очи, како њу радије гледи Гагић, нег њену заовицу. *