Стармали

12

ловчићком срезу за неког а д в о к а т а да буде посланик. Мора бити да је тај а д в о к а т до сада б р ијаобез сапуна, те сад хоће сапунџије да му се умиле! Аб.

Кљукани голубики. Било је то на једној вечерњој забави. Једна млада госпа потужи се друштву да јој нешто позлило. — А шта сте јели, госпођо, да нисте покварили стомак ? — Јела сам код куће голубића, одговори госпа. Но међутим би њој све горе и горе и спопаде је права мука. Изведу је брзо у ходник и један јој господичић прихвати главу. Кад природа поче да избацује из стомака ону шкодљивост, а оно лети све сам жути пасуљте све одскаче од патоса. — Аоха рећиће гоеподичић та то су били пеки к љ ук а н и голубићи! Но међутим је госпи одмах лакше било и весело је вече провела, само се мало срдила на природу што ју је одала) М. Ванцага.

Комотизира Оде кући ђак на божићне ферије, па нешто грозно глупаво рече. — За Бога како можеш тако несмислено говорити? кара га отац. — Ех, оче, ја не мислии кад су ферије; онда комотизирам у сваком погледу. Касем.

Ребах * Б р а т Ј а ш а. Брат Ициг, молим на једну реч. И ц и г. Да чујем ! Брат Ја ша. Воло би да осигурам живот моје жене. Не би ли ми хтели казати, шта да радим у овој ствари ? И ц и г. А зашто би хтели да осигурате своју жену? Брат Јаша. Зашто ће скоро умрети па онда ћу добити много новаца. Ициг. Па зар вама није доста тај ребах, ако се ње опростите ? Касем.

Кратка критика. Г л у м а ц: (У вече се састане са критичаром у гостионици) „Ала се радујем, што немам посла па позорници ! Еритичар: И публика се врло радује. Касем.

Опет прекидосмо ча-Лазу општим смејањем, ма да ни сваком трећем није било до смејања, будући да је мало који сретније прошао с ручком од ча-ЈГазе. Истина, оно би требало да се може ручати и на кредит, али ако и има дабогме таких људи, који верују — оно би прво требало да заиђе какав спаситељ, па да поплаћа старо, којег има на све стране. А ђак се из свог дефицита сам никад не може искобељати — јер од куд да залиши за стари дуг, кад је сваки месец дужи од ма какве плате; па и сам фебруар! Опет би ваљда ча-Лаза -узео реч," да се пажња није на другу страну обратити морала. — Он је, он је! Ево га! Ко? Он, он, општи спас ако усхте то бити. Улази филозоф Костантин. Ни пет ни шест него опет стара песма: — Имаш-ли новаца? Хеј, имаш-ли новаца, дај овамо! Костантине, не шали се! Ето то се заорило из свију грлаца јуначких то је био поздр^в. У тренутку се скупи братија око новодошлог колеге, окупи га, да га изеде. Залуд се он брани: — Гле, гле који сте, маните ме бежите!... Каквих новаца? .. Откуда ми? ... — ТТТга, од куда ми?... Као да ми нисмо били код табле и видели да ти је вратар универзитетски исписао име на таблу, да имаш на пошти новаца! Па као да ниси видео и дигао? — дај овамо мани се комендије! — Е мајстори једни, а баш сам сад мислио да нико није видео, јер сам одма отишао и дигао. Него... не, не... Не могу вам ипак дати; морам исплатити „цалкелнера," што му још за прошли месец за јело дугујем. — Какав Фердиеанд,какав „цалкелнер?" Гракну братија у глас. У тренутку је било, кад се Константинов буђелар створио у туђим рукама; братија га отела и дели. — Теби 2, мени 2, теби 1, теби 3 и тд. Костантинова имовина подели се међу браћом — с њим заједно. Јер тако то бива. Један помаже све, сви помажу једног. Данас ти дајеш, сутра ти отимаш — и тако редом. Право комуеистически — „види се, да су Срби, „особито" омладиеа потпуно дозрели да прихвате лепу идеју комунизма. Отуд и јесте онај чудни однос, да нити има кога, да му ко није дужан, нити кога, да није коме дужан. Разведри се небо разбише се суморне облачине над главом бедне раје, која је без тог јединог случаја могла можда жеђовати о благ дану духовском! — Хајдемо у пратер!.. Хајд ко ће у пратер на пиво? Зове брат Милош а прихваћа Стеван. За час се удесише — та Срби су у опште и навек сложав народ. — Хајдемо, хајдемо;.. Гле, ко ће седити ту, да се дави у диму кафапском. Хајд!.. „Хајдемо, браћо храбрена!.. Дан.. . (СврпшИе се.)