Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 2. ЗА 1883.

целе године школске озбиљно и својски прихватају своје учевне предмете како ваља, јер знају да од садање вредноће њихове зависи срећа и благостање не само њихово лично, него и целога народа. за који се они спремају да раде и да се и боре. Али као год што сунце има својих пега, тако је II ова сјајна забава имала и својих м ра ч ни х страна. Прва мрачна страна беху они м р а ч н и ходници, који би се за 200 фор. што се за дворану плаћа, могли заиста леаше осветлити. Друга је мрачна страна била, што сеу женској гард е р о б и догодио таки неред и дар мар, да је за тражење хаљина при поласку, које беху по креветима и испод кревета и столова у највећем нереду поразбацане, требало скоро више времена, него за целу „Беседу" с игранком заједно. Нумере са хаљина беху пооткидане и хаљине лежаху раштркане као на „тандл марку" и ко је желио до својих хаљина доћи, морао је сам чепркати по оном метежу, а госпођа гардероберка изволела је уз то још бити в гроба", као да су госпођице криве, што она није боље васпитана. Трећа и највећа мрачна страна ове тако лепе забаве беше то, што је н о ћ као у пркос т а к о брзо прошла као да смо се „фарбла" играли. Други ћемо пут молити управу за мало дужу ноћ, а ако је могуће и за мало дужу дворану, јер овде смо изгледали као харинге у бурету код мога брата Мите. Но док и наша „Читаоница" сазида онакву палату, као Сомборска, ваљда ћемо и ми имати већу салу (а добро би било имати и ви ше сала, но

Келнер је дочекивао и нудио редом госте: шта заповедате? Каву? црну, белу? . . — Доцније, доцније... гласио је општи одговор — јер тако се келнер најлакше одбије. А „доцније" се — новине прочитају и Шану обично „емпфелује" и не узевши ништа, па се тако јефтино прође. Други пут ћемо опет узети, али на креду, па тако се извуче до првог. Мир и тишина владала је међу друговима, док се Емил неокуражи, да је прекине. — Шта је, људи, има-ли који новаца? Та требало би мај изићи мало кудгод нпр у пратер. Могли бисмо коју искапити? Још се није ни одговорило на то питање, а струне унутра Шаца и први му поздрав беше — ништа друго него отворено: Који је данас браћо? Има-ли ко новаца? Ја немам ни потуре, дајте, зар не ћемо изићи мало куд и други поштен свет иде? Аја. Нико се неодзива! Та 28. је, проклети 28. Неки су се смејали; неки климали главом, где се ве налази ни једног доброг јунака, да се похвали; неки су уздисали — само је ча-Лаза ћутао, држећи чачкало у зуби и слушајући чудни диван своје дружине. °Д један пут се подиже, тресну песницом о астал и завапи тужним гласом : — Пхи на таки живот, пхи!... Па онда каже школуј се — школуј се, ђаво однео тако школовање, кад си увек гладан и жедан. И поносиш се незнам, што

биће и тога, док будемо материјално дебљи, јер с ал о долази од дебљине). Аб.

У ш т и п ц и, У Вршац долази ових дана наше народно позориште, а тамо се даје гледати и нека т ђ ц а К а т а, која је 46о фуната тешка. Видићемо ко ће код вршачких Срба превагнути: позориште или гђца Ката од пет цената. # Нс $ ® Дунав дакле опада и нема више опасности по Нови Сад. Бог је великодушан и милостив, те нас је спасао, макар да нисмо о богојављењу по старом православном обичају носили литију на Дунав. * * «= ]) Анђелићев божићни поздрав писан је полак с Јо т о м а полак без Ј о т е. Опажамо у њему чак и Т и т у (0), мал' не рекох Т и с у. Иначе је г. Анђелић канда већ и до ижице (г) дотерао. Да чудне вртографије! * * * # Инжињир београдски г. Љочић изјављује у званичним повинама, да он неодобрава, што му сестра гђца Др. Драга Љочићева п о л а з и за Рашу Милошевића , и одриче се ње с тога. А да ли се гђца Драга њега преклане одрекла, кад је он п о л аз и о за Чедом и Бонтувом ? 1 ј * * * □ Г. Панта сапунција кортешује по Кар-

живиш токорсе у великој вароши, у богатом Бечу. Куртала ти таког поноса, кад неможеш ваљда јести ове великекућеи шарене „аузлаге"!.. . Еј боже шиљао си већ свуда реформаторе, и овде и онде учињене су какве такве промене, уведене колике-толике олакшице, само код нас ђака нема нико да поправи ове ужасне прилике, да буду иоле уђе, него тако па тако, пати се! док си жив!. . . Нема ти већег мученика од ђака! Тако је филозофирао ча-Лаза и још би можда и даље терао, да га не прекидосмо ми општим громовитим својим ха, ха, ха!.. јер нам се дало на смеј, шта му је уједаред наспело. Та да, привати ча-Лаза опет; ето је данас неки тобоже велики благдан, требало би изићи кудгод. У пратеру банда. .. трка.. . свако ти се то весели, а ми седимо овде с покуњеним еосовима. Немамо ни сви скупа колико вреди једна чаша иива, а није да идеш куд год. Куд је пристао човек с празним џепом? Не знам баш јесмо ли и ручали сваки — највише у народној кујни. Ето ја први нисам. Па још ми Жан нуди каву! Треба ми кава; не знам на чега да је пијем. 0, не гледајте ме, што држим чачкалицу у зубима! Морао сам је узети, ма да немам зубе одашта чистити. Јер како сам гладан, изгледа ми, као да ми се у трбу провиди, па, рекох, да узмем бар цанштохер, нек преварим свет, ко год би посумњао, да сам заиста ручао. Но ја знам како ми је! /КГЈ-