Стармали

СТАРМАДИ" БРОЈ 6. ЗА 1883.

се навршидо 100 година од како је умро цар Јосиф II., који је укидао манаетире и манастирска добра, те основао болннце и школе, н. нр. и данашња општа болница у Бечу била је некад манастир, где су се гојили дебели фратори и игумани, а где је од Јосифова доба болница, те су од отога времена неколико милијона патвика нашли уточишта, неге у болести и спас свога живота. Но данас смо са 100 година напреднији. „Пе- ј шти напло" се не слаже са царем Јосифом П. Он ! хоће читав један народ да нреда — хоп, хоп, хоп ј — у калуђерске руке. Па добро. Ал онда молимо, да и са свима осталим народима тако буде. Посланике на мађарски сабор нека од сад бирају плебаноши између себе; Тиса нека буде настојатељ каквог клостера у Кечкемету; Бизмарк нека буде хаузмајстор у каквом језуитском манастиру; у Шпанији нека се обнови инквизиција; у Француској нека метну поп Куку за председника републике; протестанти у Енглеској нека магистера протестанске теолог^је Радића направе принцом од \^а1еб-а; у Италији нека се „васпоотави" папина држава; у Грчкој нека се метну на владу њихове фанаријоте, а у Турској нека дервиши буду паше и ј везири, а шеик-ул-ислам нека буде господар отоманског царства, а ако му устреба какав турски »лајбжурнал" ја ћу му већ један препоручити, који је већ опробан у служби дервишима и шеик-ул-исламу. Тако би дакле онда народи били предани по | предлогу „шеик-ул-Пешти-наплова а у калуђерске руке и онда би сви народи били „либералне странке* и „патријотични," те би нотпуно одговарали потребама " тД1ШПЖо *" Оалашарска љубов, (истииито збитије, ос.Ј икакких дометака) Никола Н — ћ био је свршен јуриета, шта ће те више, ако још додамо, да није био ни ружан шта више био Је (уљов један) баш лепушкаст. Син богата оца, био је доброг моралног поведенија, није никад пио — из праз. не чаше, карте је мрзио, зато му беше срце и душа кад , је коју убио и. т. д. Једном речи красан, млад човек. Лети је обично са својим оцем становао на салашу. Близу његовог салаша, био је један други салаш госпође Нешићке богате удовиде, која је имала јединицу ћерку Мару. Несрећом једанпут опази Никола њу и прође му први пут Аморова стрела кроз срце. Он се на жалост заљуби. Али то још није несрећа. Несрећа је била то што су отац Николин и мати Марина, због неког процеса били у свађи, те тако Никола није мого ни мислити, даће се моћи икако са Маром оастати. Али судбина друкчије хтеде. Једном Никола изиђе у лов, па почем је онај дан бадава ишао по оној врућини страшпо се умори. Упути се дакле у шумицу, која је била Марине матере. Он је мислио да га неће нико ни опазити. А н ко ће сад бити у шуми, та тек је два сата поеле подне, Оде у шуму прући се на траву и заспи. На једаред га тргне иза

садањега века н нивоу научености и образованости Пешти-напловљеве редакције. Кад би се тако по предлогу „Пешти-наплова" уредила ствар, да се т. ј. народи и фајте даду калуђерима на расположење, онда калуђери не би више јели шунке и кобасице, него би јели нас; не би више гњечои црвени и други купус, него би гњечили народе и фајте; не би више харчили манастирско благо, него би харчнли народно; не би се одридали ваше женидбе, него би се одрицали народа; не би имали онда забатаљене библиотеке, него забатаљен народ; не би више ишди о глави автономији, него народу; не би бегали од књиге и науке, него би бегали од народа и т. д. Дивно би то уређење било! Кад би им се дало, да они располажу с народом, да буду господари над њим, они би много лепше и корисније удесили и државу и цркву. Представиге сеои само државу, у којој је турски хоџа нредседник републике, загребачки фратори министри, шнансве језуиге саборски посланица, кечкеметске пијаристе професори на вишим женским школама, дервиши управитељи народних фондова а кинески мандарини праведне судије. Зар неби то био идеал од државе и зар нема Д1ешти напдо" право, што предлаже, да се народи предаду калуђерима у шаке ? Дб.

У Ш Т И П Ц И, X У „Застави" (бр. 31.) каже се, како су наши манастири некад номагали сироте и удовице, а „данас се Јдовице са прага мавастирског терају." сна песма. Усгане па пође за гласом, кад ал кога види, Мару где бере шумско цвеће и пева. Кад дође до ње, она се тргне и сва порумени, а Никола се заплете ко пиле у кучине па ни речи. Тако су један тренут ћутали обоје. Напослетку ипак Никола ирви дође к' себи па рече : „Извините госпођице шго сам вас можда узнемирио, али уморан од лова дођем у ову шумицу, да се мало одморим. Кад наједаред ме трже ваша божанствена песма заиста госнођице, ви дивно певате." 0 молим, молим, одгов .ри она и обори очи. Ту су се још неко време разговарали на се онда разиђу. Од сад сваки дан је Никола ишо ко б ојаги у лов а овамо је једва чекао после подне да оде у шумицу на да се састане с Маром. Мало по мало по се њи двоје једно у друго страсно заљубише. Ах! Маро, уздисо би Никола , кад би само мало наде имо да ћеш бити моја, али мој отац и твоја мати неби то никад донустили. Ах Никола, то и мене пече, возвратила би Мара али ти буди само мени веран као Ромео, а ја ћу теби као Јулија, а будућност ваљда ће откравити лед са срца наших родитеља. Ваљда ^е се помирити и нас благословити. А да би љубав њихова постала у пуном смислу романтичном, како би се од ње, ако не баш трагедија, а оно бар хумореска начинити могла, обећа једаред Никола Мари да ће довече доћи (преко зида) у њихову авлију да се