Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 10. ЗА 1883.

доле; ћуприје (и бруке по Србпјп) већ се граде; семе се по њивама ("и „Видело" по члапдима) јако разбацује; љубичице, висибабе и митрополити ничу и где се не сеју; већ је неко и нрвог пролетњег лептира (и убијцу Шпангу) ухватио и кажу да ће га о чијоду обесити (ал 1 је доста и био учаурен!); почиње већ скоро и време сватова, те ће се многа невеста (и пештанска полиција, која је такођер невешта, хоћу рећи невеста) постидети као обично; једном речи природа се (и преталата на новине) обнавља, те су људи (и егзекутори) чисто оживели и почели живље радити своје послове, да буду од користи себи и другима. У пређашња времена увек су нам београдски министри обећавали, да ће бити „на пролеће!" Тако да смо увек у нади живели и све нешто од пролећа очекивали. И ево сад као да је дошло то давно очекивано пролеће. Београдски министри (не они Ц^кнћеви) латише се пролетње радње, те ору (друмове), сеју (раздор), повлаче (уреднике по суду), крешу (народна правај, копају (>себи јаму,) круне (црквене каноне), решетају Бонтуовљеве планове), везују (уговоре е Германом), одгрћу (старе ране), беру (привремену славу), млате (празну сламу), и т. д. уопште раде као добри економи све пољске послове и то не онако примитивно, као наши дедови што су радили, неко имају они своје машине, набављене већином из Будапеште, те тако иде све на брзу руку, док длан о длан, као што смо се уверили и код постављања митрополита и владика: проте изаберу, влада онај час потврди, Герман сутра посвети у Карловцима, прекосутра у Београду иншталован, исти дан цепутације, Михајло иде у Русију, Нестор

док си тренуо постао владика, док си се окренуо други збачени, док си избројао „један" већ им одређена глоба од 2000 динара, док сам. ја ово изговорио а већ три проге остали удовци и постали владике, док си трено оком а темишвареки владика већ код куће, па као да није ништа ни било. Све то будапештанске машине израђују. Ал да се манемо тога, него кад је о м а ш и н ама реч, сећам се, да и по београдским новинама излазе огласи, ко.ји нас уверавају, да и у Србији има доста машина, и то их има разних: има их за паре (Батрћпазсћшеп), аима их што с коњима раде (Сорре1). Кад пођу жељезнице одавде из Мађареке у Србију њих ће довући тамо оне машине, што су удешене за паре, и с правж ће се звати дакле парне машине, и г. г. министри ће се пред опозицијом лако оправдати због онако чедастог, хоћу рећи бедастог уговора, јер ће имати за себе јаке мотиве, а то ће бити локомотиве. Па да видите о нда тек, како ће да се просипају паре по Србији, па| р е из жељезничких казана. Па још кад стану звиж дати, —• мислићете да сте у позоришту, кад се представља „Рабагас". Све ће то бити заслуга садањих министара, па и лупа точкова ито звиждање све је то министрима у почаст, јер су га они довели у земљу и изазвали. Њима ће се у тај пар чинити као да их Бонту из париског аришта поздравља. Ал' да се вратимо опет на п р о л е ћ е, јер ћемо иначе на њега и заборавити, а не би ни било чудо, кад би заборавили да је пролеће, јер оваких мразева и овако хладне кише није било ни јесенас у новембру. Пролеће је најмл&ђе годишње време; у пролеће

Неколико листи из мога „Пил.ићарског 1 ' дневника. (Свршетак). Тако борависмо ја и мој Србенда данке у најбољен дослуху и пријатељству, кад ал' из небуха стиже од регементе заповест којом се капетан премешта у другу сатнију. Оваки премештаји често су се догађали а да им човек и не -докучи права повода. Ма каква маленкост: немила реч у друштву, незнатна препирка или можда — што је најчудноватије — сплетка госпоје обрштарке или мајорице, којој овај или онај официр „уот Наиргтагт аБлуаЉ" не стајаше баш „211 СгевкМ,'' беше довољна да вргне ове сиромаке као какву лоптицу с једног краја регементе на други, јер треба знати да неунивормисана лепша половина штабних велможа имађаху „ш регзопаШшз" често одсудна уплива на своје попустљиве мужеве. Сад како било, еле ја изгубих свог милог капетана. Чемеран беше нам растанак. ; . Али и мени не дадоше дуго мира, и ја будем премештен а ево зашто: У једној сатнији почупа се неки плаховити цепидлака од лаћмана са својим још плаховитијим капетаном и то тако да их регемента мораде раставити да не буде русваја. Један од љих морао је бити премеш-

тен. У оваким приликама паде коцка обично на лаћмана па тако и овде. А ко ће заменути овог лаћмана већ опет какав лаћман „млађег ранга." Ови најмлађи лаћмани беху као неки клинци, неки заглавци, па кад год се где појавила која дера у нормалном стању пилићарског персонала, тада би их запушавале ове летеће живе закрпе. Ја бејах најмлађи у регементи, дакле хајд' са мном у ту нову деру у К., где ме чекаше мој нови — по богу већ четврти капеган. Но не имадох среће ни упознати му нарав јер и њега бацише у друго место. Дође пети па и последњи мој капетан. 1овек изображен, глатак као јегуља, љубазан, галантан а притом љубљаше шалу, забаву и весеље. Таки беше с поља а унутарњости не могох му увардати. Непробојан вео скриваше је. Моје слабачке још задоста не изоштрене стреле умног ми ока одбијаху се од бљештећег оклопа ласкаве спољашности капетанове, па тако и не беше међу нама никада оне својске искрености за којом моје оним врлим Србендом размажено срце жуђаше. Али ипак лепо се гледасмо јер капетан знадијаше вешто удесити наш међусобни сношај службени и друштвени. Највећма допадаше ми се уметност његова да из сваког било службеног било ванслужбеног догађаја искреше коју варницу за какву досетку или шалу, а знао је сијасет шаљивих причица из граничарског војничког живота, од којих ћу неколицину овде да прибележим, јер ште-