Стармали

,ОТАРМАЛИ"

Шетња по Новом Саду. СХ1ЛХ. Кажу, да кад човек хоће што да пише, да му је осим хартије, мастила и пера, еужно још и неколико табака доброг раеположења, која флашица изредног и нравог ализарин-хумора и осим гвозденога пера мора имати уз то још и гвозденог здравља, јер ио ваздуху и по плавом своду небеспом само песници умеју да пишу, без мастила и хумора знају само сараднпци „Телефона" са маказама у руци да пишу, а без довољног и повољнога здравља у стању су да пишу само какви мамурни цал-келнери, који седам ноћи спавали нису, те им бучи глава канда су читали све подробне извештаје са рускога крунисања. Али код мене је данас горе, него и код песника и „Телефона" и „цанкелнера": Јер ни најживљом песничком фантазијом не могу себи да уобразим, да ме лева ципела не жуљи као бесна, и да ми деспи џеп нису истресли одборници за добровољне прилоге за пренос Бранкових костију, Беседу" у корист више женске школе, за неки фратарски манастир и за неке погореле Шлавунце. Осим тога (а можда и усљед тага) не могу пи најоштријим „телефонским" маказама да одсечем комад шале и риф сатире ради„ Стармалога", а ни до целкелнероког мамурлука не могу да дођем, јер сам пропустио сватове једнога мога пријатеља, у којима бих, да сам отишао, на лак начин доиао до красног мамурлука по најновијем фасону и но најмодернијем журналу. Али где је нужда (и сермија) највећа, онде је божија помоћ (и ледена туча) најближа. на уста, рече иола шапћући : „Е, е, да је мени само гај новац, пгго га има баба Ева!" И то рекавши убрза кораке и остави тета Доку саму, која застаде дубоко замшшћена. После но сата биоје женски сабор код берберке Нате. Тета Дока приповедала је оне важне речи, које је чула од „адвоката" (тако су Симића сви звали), а наравски, да је њена бујна ФантасиЈа још многе ситнице додала и улепшала целу ствар. А жене, као жене, торо, торо, торо, упустише се у разне комбинације и нагађања. „Можда је добила на лутрији" рече берберка. „Јер баш ми је ономад причала да је снивала неки бисер." „Ајдете с богом!*' прихваги Манда праља ко јејош на бисер добио што. Та ено у сваком сановнику стоји, да бисер снити значи сузе лити и велику бригу. Али мени је баба Ева друго нешто говорила, говорила ми је о неком свом стрицу, или сестрићу, или брату — можда је и син — који је пре 40 година отишао у Америку. „Иди, не реци, тај враг може још и бити, да јој је какш ближљи рођак таио умр-м, па је" баш њој своје благо писао. Видиш молим те, сад се баш сетих, да је ономад писмоноша са једним великим нисмом овуда нролазио и за нечије име распитивао, — не сећам се за кога је питао — али све ми се чини да је питао баш за Еву." Толико је допринела Боса поскурњача, Сад се умеша у разговор и берберин, Натин муж, он рече: „ И мени сада паде на ум, да је стајало у новинама о неком богатом наследству; умро је неки богагаш, — само

15. ЗА 1883. 115

Добри људи постарали су се, да и овај број „Стармалог" дође до доброг паприкаша. Темишварски канцелиста Георг Јовановић, Вршачки поп Стојадиновић, ђакон Петровић и учите*. Лукић, тако су нрошле недеље вешто окрећали варјачу по шерпењи опште покварености и шеретлука, да је паприкаш заблуде и смутње ево већ готов и „Стармали" би имао само да дода коју главицу црнога лука праведне осуде, па да дотични кусају онако како су дробили. Јер кад 60одишњи старац Георг Јовановић иред поротним суа ' у Пешги плаче и признаје, да је све оно, што је . ч у „Турском народу" против честитога професора и ђакона Јеврића писао, сушта лаж и клевета, и да је он (старац од 60 година!) наговорен и пренагљен оно писао, онда ми истина нисмо ништа ново чули, али смо још једанпут пљунути морали. А кад попа, ђакон и учитељ Вршачки оставе неопојаног мртваца на сокаку, па се они први у одеждама врате награг а учитељ им носи скут, онда ја одмах добијем вољу, да мислим о узроцима поунијаћења и назаренства у нашем народу и не морам много да лупам главу да изнађем те узроке. Али не! Народ православни и онако исповеда, да не чине попови цркву, него народ —панрематоме треба народда је стуб православља, а којекакве настрешњице од труле трске и онако ће попадати и ветар ће их но ритовима раг.нети. ТТТто онај великодостојник таквога попу који остави на по пута неопојаног мртваца, награђује после д о б р и м р у ч к о м, то нека нас ни мало не чуди од онога, који је некад и жандаре частио, што су растерали православну српску општину!

не знам где па је оставио велику сермију, — не сећам се колику, — а у новина беше да се рођаци јаве суду, не знам само којем." „Ха, ха, па то се баш слаже" рећи ће тета Дока „јер не знам за шго би иначе баба Ева призивала себи адвоката, шта ће њој адвокат. Јест, јест, она је морала новац примиги, па сад је и сама правила тестаменту." „Е гле молим те" упаде берберка „ко би то о њој мислио та ономад је кукала како јој је тешко, и како се боји да ће умрети од глади. А гле сада! Тако ти луда срећа наиђе ма на кога. А на наша врага не уме да закуца Боже господе, шта ће њој толики новац, тако старој души; појести га не може, а коме да га остави, кад нема ни кучета ни мачета!" „А што си опет ти тако пакосна" испречи се на њу тета Дака зашт да ти је замука што је она срећна. Ваба Ева је добра душа, она Је го и заслужила. Ја сам њу увек волела и поштовала." Верберка се угризе за усне од једа што је била тако несмотрена и брзоплетна, па ушгпртљи да то поправи." Па шта" вели „та ја нисам рекла да она то не заслужује јер ако ико баба Еву воле, ја је баш волем, а знаш да и она мене радо има, мало већма него, — али нећу да говорим. Само то кажем да сам с њоме живила као рођена сестра — све ми је казала што јој је год на срцу на зато се и радујем што је сиротици сада бог помогао." *