Стармали

ш

„бШШи" врој 15. за 1881

Не могу даље! Перо је слабо да опише моје осећаје, кад на ове ствари помисдим; перо је слабо, требало бимидругооружје.'.. А6.

У ш т и п ц и, §. Београдски министри посладоше г. Николу Крстића у побуњене крајеве око Зајечара, да умири народ. А што није отишао који од популарне гоподе м инис т ара? * * * = Ради исте побуне држаху министри целу ноћ министарски савет. Па то господа министри београдски не спавају баш мирно на лаворима, што су их себи сплели до сада! * * * + Даклем вршачки поп Стојадиновић и ђакон Петровић. оставише неопојаног мртваца на по пута пре цркве, те онда одоше владици на ручак, — а како би било, кад би се тим поповима и плата од општине доносила само до по пута, па онда вратиланатраг, те нека онда иду в л а д ици и на ручак и на вечеру? * * * ЛУчитељ Лукић отишао је дакле (нри том истом укопу) за п о п о в и м а. Па тако и треба. И сабор је решио, да ш к о лу треба наслонити на цркву. * 0 Дописник в Турскогнарода" плакао је, као што „Пестер Лорд* реферише, пред будапештанским судом кад је признао да је оно све лаж и клевета што је писао. Исто тако пишу повине и за Шпангу и Питиља. да су плакали, кад су признали своју кривицу. „А.чи о насљедству вам ипак није ништа говорила, ха?" примети берберка иронично. „До душе то није, — али то она неће ни другима на на нос пришити. Јер би се таки нашло несносних крља, које би јој се под кожу увукле, само да што од ње искамче. За то и ми, шго знамо знамо, и најбоље Ће бити да ћутимо, а не да увелико звоно ударамо. Јесте ли ме разумели!" „Дабогме, дабогме, то нека остане међу нами. Ми смо ту тајну прокљувиле, — а гадно би и било да то таки избрбљамо." То рече тета Дока. И женски сабор закључи да се ова тајна чува (наравски свака је у себи ћутећки задржала за се право да баш каквој доброј пријатељици ипак може нешго пришапнути). Елем шго је др. Симић мајсторски посејао го се лепо примило и брзо порасло и кукавна баба Ева наједаред постаде срвдиштем свакојаких милосрдних нланова од стране чланова овога женског збора. Већ тога истога дана у подне приближили су се баба Еви неки одважнији пленкери, Баба Ева морала је да легне у кревет, тако ти је она лежала без помоћи јадна, брижна и суморна. Њен је желудад већ у велико осећао терет празнине, али она не имадијаше снаге да устане да се за њега побрине; а суседи — е, кад су се они за њу бринули? Али — наједаред аакуца неко на вратима: „Добар дан, баба Ева! ах, ах, а шта је то, та ви леЖите у постељи" то рече коларка, која је гакођер тајну

* & & @ Дуго нисам могао да дознам за узрок толикој киши овог месеца, док се несетих, да је баш пред том кишом донео „Пестер Лорд* чланак један, у којој брани наше општине, што се тиче плаћања саборских трешкова. На такво чудо мора падати киша! * * * □ Опет је један део нашег народа у Србији з ај ечао — у зајечарском округу! Министри пак пију неготинског вина. * * * □ Ономе, ко се брине за будућност мађарсих глумаца имамо на утеху и умирење јавити, да ће се њихова будућност већ осигурати, јер у ТТанчеву прилажу неки родољуби (Срби) по 40 ф. у пензиони фонд мађарских глумаца. То је хуманитет над хуманитетима! (Кад се купљење сврши донећемо имена свију родољубивих прилагача). Аб.

Да смо весели, Да смо весели! Министар Тиса милостиво признаде, да се наша црква „сме слободно развијати" (али како, и у ком правцу, то ће он, као протестанат, да пресуди.) Па тако ти је то! кад се наши митроносци веџбају, како ће се боље превијати и савијати, онда од глагола „вијати" Тиси не остаје ништа друго, него да се побрине, како ће нас што пре развијати,

дознала. „Али за име божије, зар ви немаге уста да се нотужите. Та ако нико други, ја би вам била на руци; но то би тек било лепо кад би се ми комшије једно од другог туђиле, — на још у невољи. Кажем ја мом човеку: баба Ева мора бити да је болесна, јер је не видех да иде по ручак на да, да, за то сам вам и донела ово мало супице, а наћићете у њој и једно гушчије крило и карабатак, и парче џигерице; од малог мало; знате како је. А мој човек рече: та ти би могла баба Еви сваки дан по који закусак однети, јер знам да јој је кукавици тешко силазити по ручак. Јер знате, мој вас муж здраво воле и поштује, —* а ја онда номислих у себи, ала баш сам ти грешна, што се томе још одавна нисам и сама сетила. Али нека, нека, поправићу се ја већ, — та ви ћете вазда примити што вам свесрдно донесем. Баба Ева је примила што јој сусетка донела и била је бог зна како благодарна. Том приликом била је коларка веома разговорна, говорила је о разним стварима, па на последак и о себи и својој кући, говорила је како су се и они морали мало Чивутину задужити, а дуг све већи бива, — да јој је од куд две три стотине Форината, могла би се лепо искобељати," и т. д. Баба Еви бијаху очи пуне суза од благодарности и ганућа. „Ипак има добри људи на свету!" рече она сама у себи, и нокаја се што је више пута у себи — боже опрости! — помислила, да су сви људи себични. (Свршиће се),