Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 16. ЗА 1883

125

Ћира. Шта ведиш ти о Токингу? Спира. Ја ти се брате не разумевам у широкој, високој и далекој политици, али ову ствар ипак могу да растумачим. Ђира. Па де да чујем како? Спира. Ратоборни Французи налазе се сада у неком г р о з н ич а в о м стању, — даклем са свим је познато, кад човек у грозничавом стању зине, да прогута парче X и н е. Ћира Знаш ли ти да је Бисмарк нашао за до* бро, да опет обрије браду? Спира. Зпам. И то је паметно. Ако је већ до бријања, боље је да се човек сам својевољно обрије, него да чека да га други обрију. Ћира. Као на пример? Спира. Пример остављам теби, да га сам погодиш. Ћира. Знаш ди ти, како ја себи представљам српску жељезницу? Спира. Како? Ћира. Прво су се пожурили да направе пругу до Пореча, — па онда од Пореча до Грљана, а за тим на врат на нос од Грљана до Гамзиграда, — а одатде Спира. Али за бога, та то је са свим други правац, него што би требало да је. Ћира. Ништа за то. Они знају да ће овако бити пре готови.

Отенографски верно. А Дв о к а т. Добро, чуо сам целу вашу ствар. А сад вас питам, имате ли ви форшуса сто форината? Клијенат. А имате ли ви душе, господине? А д в о к а т. Ајд' не ћапрдајте којешта! Ја могу и без душе терати процес, — ади без форшуса не могу. То вам говорим из искуства. Г=Д. Гвоздена капија (ђердап). Кажу да је Аустро-угарској иало у део да прошири „гвоздену капију". Но пошто је то посао велики и скуп, ја би нашој држави предложио јефтин начин за тај пасао. Ми имамо пословицу која вели „лепа речи гвоздена врата отвара". Даклем место тежина, одбијања бушења и т. д. нека употреби лепу реч, па никад боље. (Али наравно лепа реч морала би бити искрена и добро намерна и у свези са лепим и добрим делом и намером — јер иначе лепа реч не вреди ни по луле дувана па ма се тај дуван звао и ВгеЈкбш^аБак).

Ђука. Због чега је бидо оно крвопролиће у Гамзиграду? Шука. Министарски органи веле да је због жигосања мар;ве. ! Ђука. Јест, јест, то неку м а р■ - в у јако жигоше! А6. Мудре изреке, једног вероучнтеља којнма зачињава своја лредавања. II. Коло. Ви високопарни, надути госпсдине. Докде ће госпођице тај ваш језик падацати! Немојте се други пут ви господине испод суваје тако упарадити. Она само што не каже маните ме господине у сто штримфала. Канда вас је бела врана из Африке пренела. Сами умидерисани пањеви — седи клада на дрвету. Сами дипломатски зечеви, измешани са титанском крви. Госпођица черна и глупа јако поноћ. ћутите ви паметни господине, са вашом лалићском

Братије возљубљена, модерирајте се мало, немојте као упарожени. Један созидателни слушатељ.

Наседаније солгино, Познато је да су по ослобођењу Србије, у прво доба милошеве вдаде, Турци све све и сва употребљавали, да изазову кавгу са Србима, — па су тако и своје псе српским именима звали, шетајући се по чаршији дози-

вали:" пуц Милоше;

Хеј Јевреме:

овамо

Јоване. Овај лепи обичај примили су и нека наша браћа, да по том азијатско — цивилизаторном примеру један другог (и себе) обележе. Тако солга Николић из освете прозове своје псетанце „Стармали". Он се с тим до скора пред својим пријатељима хвалио, — премда му нико није могао тај начин освете одобрити, — ал ко ће, да се усуди великом господину хумор да поквари. Нешто је било и у „Стармалом" о том псетанцу говора и од тог доба г. солга још се већма разметао с ! тим како му је „виц" успео да се његово псето удостојило и у самом листу „Стармали" примљено бити. То безобразна радост г. солге вређала је осећање и нонос сваког Србина подједнако, — како присташа тако и противника солгиних. Ал ко сме без да неочекива неприлике, — велеможном солги у очи да каже. Од неког времена ућутао је г. содга спомињати „Стар малог" — и с' тим вређати пријатеље и противнике своје.