Стармали

126

„СТАРМАЛИ."

број 16. за 1883.

Ово нам је дало повода, да дознамо шта се могло г. сол. непријатно догодити. И што смо дознали, ево то је све: „Један присни пријатељ, посети г. солгу, и док су у пријатном разговору седили, утрчи у собу мало псетанде , _ г. Солга да продуцира виц, пуцкајући прстима повиче „овамо те Стармали" и кад псето скочи му на крило <је гладећи га рекне пријатељу своме: „видиш ово је мој Схармали!" — Пријатељ презне мало ал се повуче и за1ита: в а ко га је таким лепим именом крстио?" — „Е па ко други него ја" — продужи солга а гост на то: „ка кво лепо кумче — такав леп и кум" — одговори флегмаматично; — ал од то доба солга престао је вицевати са својим кумчетом. Свезнан.

Шлемилева црна судбина, Еад је човек несрећан, баш је неерећан, то кажем ја, и то ми не могу иорећи ни сви рабинери овог света. Мени је нешто пасирало, чему ће се цео свет смејати, ако прииоведим; али вам кажем, да се ја баш нисам смејао ни мало у томе малеру. Ја сам хтео да путујем из Магдебурга у Халберштат, да се унознам са богатом Левијевом, која би требала да ми буде моја друга половина, ако би јој се ја допао. За ту цељ сам дао себи сашити ново новцато одело у Берлину, код славнога кројача ЈулесаШолца, под липама број двадесетдевег, дао сам га донети у Магдебург и спаковао сам га у куферчић, који сам за тим предао оном што прима накове, и купим себи за споје скупе новце билетицу н р в е класе, да би се бар казало Шлемил је џентлман кроз и кроз! Али сад слушајте и пазите — сад долази моја несрећа. Кад сам се на име хтео попети у вагон, дође ми кондуктер и запита ме: „Г. Шлемил," рече он, „је ли натоварен на теретни вагон ваш куФерчић?" — „Не знам," рекао сам ја; а он рече: „Али гледајте драги како је грдап неред код наковања." — Ја брзо отрчим тамо где се паковало, и запитам опог што прима пакове за мој куФерић, а он ми рече: „Јесте, спакован је у вагон." Брзо потрчим натраг да седнем у вагон — кад, ајао, већ се жељезница кренула у Халберштат! Ја палицу под руку, а билетицу у десну руку, коју . подигнем у вис, и трчао сам колико сам год могао брже, све иза влака, и викао сам, да сам већ са свим промукао! „Хеј ! Господар ајзнбане! Стани! И ја морам ићи ! Ја имам билету за прву класу! Хоћу мој куФерчић! Стани! Стани! — Али онај пакмајстор, онај зао човек се смејао, и сви се смејаху, а локомотива је тако брзо јурила, да је нисам могао стићи, и тако сам се морао вратити колодвору до мога куферића. Како ће после подне ићи опет један влак у Халберштат седнем у крају на згодно место, да не би опет пропустио влак - — Већ су звонили, но сад ће полазити, помислим ја али сад ми прЈфе неки беамгер и рече ми: „Где је ваша билета?" — „Ево је" рекнем ја и пружим му билету. „Не вреди више," рече беамтер, „морате другу извадити за влак који ће ићи после подне; јутрошње билете су

уништене " Отрчим опет код благајника и хтедох променути своју билету; али та луда нехте то учинити, него сам морао купити друг/ билетицу за своје скупе новце! С тога хтедох му показати своје најдубље презреље и рекох: „Но" рекох, „могу ли са јутрошњом билетом запалити своју цигару, та ја сам ју купио за своје новце!" иа онда са свим поносито одем, да се посадим у кола. Дође беамтер и питаше опет за билету, а ја му рекох са свим поносито: „ево" и предам му билету. Стан почујте ме и замислите себи моју грдну несрећу! У својој љутњи запалио сам цигару са билетом за после подне, ајутрошњу билету сам турио у шпаг. — Тако сам морао купити и трећу билету и напослетку одем у Халберштат. Како тамо приспем, похитим да потражим свој куферчић. „Шта?" рече експедитор, „та ми смо куферчић одма послади натраг, јер смо дознали да онај чији је, није дошао." Ја се куцнем у чело и са вечерњим влаком вратим се у Магдебург, јер ни сам хтео да се појавим код богате Левијеве, без мога новога одела од Јулеса Шолца у Берлину под липама број двадесег девет. У Магдебургу запитам пакмајстера; „Где је мој куФерчић?" Он ме удивљено погледа и рече: „Г. Шлемил," рече он, „ваш куФечић је у Халберштату, јер ми смо чули да сте тамо отпутовали са влаком који је тамо одјурио после подне". Но запитам ја, јели то доживио још ко? Онда опсујем фрзнцуски: Оп пе ДоИ раз сИге се §ие с'ез1; §и' нпе сћо!,е! и опет отлутујем у Халберштаг, а на срећу моју доспем тамо баш у оном моменту, кад хтедоше да мој куферчић пошаљу опет натраг у Магдебург. Обрадуј м се што сам га једном в ;ћ нашао па онда се одвезем у најфинији хотел, обучем се у ново одело Ј улеса Шолца у Берлину, под липама, број дведесетдевет. Ја вам кажем, изгледао сам као најфинији џентлман из Лондона, да сам се сам у себе заљубио кад сам се погледао у чгледалу. Одма заповедим да се запрегне најфинији екииаж у најфинијем хотелу и одвезем се са два послужитеља пред кућу богате Левијеве. Кад ево ти портирера са великом палицом и рече: »Г. Шлемил," рече он жао ми је заиста, врло ми је жао, али ја вам морам испоручити поздрав од мадаме: госпођица Л е вијевасе верила са Натаном, оним богатим банкером, јер ви сте изостали читави двадесетдевет часова преко уреченог времена, кад сте писали да ћете дођи у посету"Ја у своме очајању запитам: „Где је богата мадама Левијева?"—, Портир рекне:,, Она је отпутовала у Магдебург са. Натаном за тим окрене леђа и оде. Можете си претставити, како ми је било кад сам сво то чуо, и кад се сетим да сам бадава купио шест билета прве класе, да сам бадава дао себи сашити ново одело од Јулеса Шолца у Берлину, под липама број двадесет девет, и да морчм платити најфинији хотел и онај фини екипаж са два послужитеља! Видите ли, го све има човек, кад путује на жељезници од Магдебурга у Халберштат. Али ја знам шта ћу радити: ја ћу тужити дирекцију дами накнади штету, коју сам претрпео губитком