Стармали

138

те Јаша скелеџија увати за неко уже, што се аростиру кошуље, повуче и за по сахата опазим, да смо се заиста од бајира отиснули. Него сам се грозно бламирао приликом ове возидбе: На преостатцима од проваљеног насапа, што је некад чинио ћуприју преко ове виловите баре, опазим ја нешто, где се миче: учини ми се да је низ жељезничких вагона, те јури мимо нас, обиђе нас, и оде испред нас далеко. ИзненађенЈ повичем: А од кад имате ви овде „ајзнбан," та ја ништа ни знао нисам! — „Какав ајзнбан, господару?" запитају ме људи, што се десише самном на скели. „Та ено тамо на насапу." „Није оно ајзлибан, господару, него то су да опростиш, к о р н> а ч е, па ено иду пет шест једна за другом!" — Е тако може кратковид човек да се осрамоти: оно беху заиста корњаче, те идући једна за другом, обишле су нашу скелу, која је тако полако милила, да је мени ход корњачин на насапу изгледао спрам брзине наше скеле,као јурење каквог жељезничког влака, кад вози господу миннстре. Овом приликом запатам не«у браћу Мошоринце како сад на Мутњачи изгледа. Рекоше ми, да скеле ни ћуприје нема, него се мора преко баре и муља с колима ићи а вода допире до лотре, тако да су и пашажери до појаса у води. Ово ми се јако допало, те дођох на ту мисао, да би наши лекари ваљало да шиљу оне болеснике, којима добро чини седење у води — „сицбедери" — да се превезу преко Мутњаче, н. пр. кад какав министар добије шуљеве, добро би било послати га, да оде из ђурђева у Мошорин, па као да је руком однео ону своју болест! Но и у Банату се јако спремају за дочек г. Кемењија, министра труцкаве и ископане комуникације. И ту скеле играју главну улогу и публика им са Еако сам ја писао тестаменат. (СвршетакЛ IV . Месечина — фењер — амрел. „Дакле ви сте правник?" рече ми госпођа кад изиђосмо из позоришта и кад виде да се ја хоћу да опростим. Кад год ме је видела питала ме је шта учим, и ја сам јој увек казивао, али ме је она опет питала и никад није знала шта сам. Пристанем дакле да будем правник. „Јесам." „А умете ли написати тестаменат?" „Коме? — Да вам није ко . . ." „Није, него би ја хтела за мене." „Ви? Ваљда да распоредите своје имање. Добро, ја ћу доЋи сутра са сведоцима," одговорим јој и било ми јеврло чудко. „Не, нећу ја то. Мени се вечерас због овога старца у комаду врзе тестамент по глави, па ми се чини да би вечерас добро распоредила. За то би вас молила да ме отпратите до куће и да то побележимо," У мало што нисам речима исказао своје чуђење, Куриозна госпођа баба! Љубопитство ми је диктирало да пристанем. Госпођа је, носи Фењер и амрел. Сетим се да сам се ја на те ствари саплео; то су били њени инструменти, „Ала ви страшно падостеонопре. А и ја самдоброђуснула,"

свију страна аплаудира. На Бечкеречкој скели на Тамишу код Фаркаждина био сам очевидац, како се власт стара за онај наш народ, што онуда мора да путује. Онде се на скелу спушта са неког повисоког брега, па кад би пут био р а в а н могла би се која кола з атрчати, теу Тамиш улетети. С тога је дог ро било, што су на томе спусту биле силне ј а р уге, те су ове задржавале, да кола неби нагло силазила. С тога ни мало не замерамо г. солги, што те јаруге није дао пре оправљати, тим мање, што би се тиме јако шкодило коларима и ковачима, јер на равном путу не би се ломили толики точкови, те би онда колари и ковачи оставила занат па ишли сви у солгабирове или би од беспослице и од дуга времена писали молбенице да им се повиси доходарина и други порези, који су већ тако ниско пали, дасе човек јако сагнути и много сагибати мора, док их ненамири. Него сад, кад је г. солгабиров начуо, да ће доћи г. Кемињ да види ову фаркаждинску Ске л у и Панчевачку чанговску Харивду, дошао је на ту женијалну мисао, да у свету н е д е љ у нареди преко 200 људи и кола, те да ови кваре ону земљу, ";ер им је заповедио г. солга, да копају брег те да преносе земљу са онога места, где ју је мил ^стиви творац небесни још пре толико хиљада, а можда и милијона година, наместио, да је дакле отуд преносе и у оне јаруге изручују. Па то баш мораде унедељу да буде, и то баш у ово радено доба, кад је сваки сељак од јутра до мрака на овој препеци ринтао, те једва дочекао свету недељу да се одмори, по оној божијој заповести:, Шест дни дјелај, а седми господу богу твојему." Чисто ми долази, даје и ту божију за„Можемо и опет." „Уф , не слутите. Зато ми дајте руку, бићемо сигурнији" д Чудио сам се али сам је морао узети под руку. Морао сам лепо изгледати, особито кад ми она даде Фењер да га ја носим. Месец се час по крио за облак, те је тад бивало нешто најмрачније, али за нормалног човека ипак видно. Али то је госпођу уплашило, јер чим прођосмо пијацу, она стаде, узеде Фењер а утрапи ми амрел, извади из ћурчета палидрвца и запали — Фењер. „Шта ћете то?" запитао сам упрепашћено. „Уф , ја се страшно бојим; треба нам кад месец зађе." Па онда узе амЈел, увати шет моју руку а у другу ми даде Фењер. Мени је било ужасно, али нисам имао шта. Тек смо корачили неколико пута, а кроз ваздух поче промицати нешто, што је слаб ветар дотеривао. Госпођа опет застаде и окрете лице небу. „Циганчићи; то је опасно кад се заледи на калдрми." Па ослободи своју руку, разапе амрел и уваги ме опет за руку. Сад замислите: месечина а ја носим запаљен Фењер; нема видног узрока, јер је падало тек по које зрнце, а она разапела амрел. Занимљив пар! Нисам знао шта ћу од невоље. ЈБуди нису знали шта нам је, на су се у проласку освртали и крстили. Кад крај нас прођоше нека кола, госпођа поче климати главом, иошто је бацила поглед, на шго се из кола зачу гласан девојачки смех. „То су моје голубице," рећи ће са задовољством госпођа.