Стармали

148

,.6тармали" број 1§. за 1888'

лазе, дезинфицирају због колере, наредили су таки, да се и писма њихових дописника редовно дезинфицирају, ма од куда долазила. * * + Г. Чеда Мијатовић се нада, да ће и његавременом као великог песника славити, јер и он је „Много тео..." (Питајте само Бонтува!). * * * X Али г. Бонту вели, да од г. Чеде није чуо оне завршне речи: па доста, а куда ћу више!" Него он је хтео још и више. Аб.

Тиров канал, У коме се овога лста, код II. Сада само 13 људи уднвило Тировим каеалом Нити плове лађе, Нит се рибе лове, Нит' се носе грађе; Нит' на њему видиш Шајке, -чамце, сплаве, Он је само за то Да се деца даве. Много је хиљада Тиру у џеп пало; За комуникаци— Ј у! — тобож се дало. С чим комуницира? — С нашом грдном штетом. И са чиме јоште? — С оним другим светом, После тринајст крстова Ником другом нећу, вина, чекића за ударање славина, бургија за бушење врањева и т. д. Видите, драги читаоци, колика је моћ навике; не да се лако искоренити. Но да се вратимо к Аци, — јер ће питати где смо већ за толико? Сиромак Аца! као да га и данас гледим како са Фесом на глави и са шареним чарапама и опанцима на ногама тумара тамо амо. Час овде чекићем куцне, час тамо узицом стегне. Час по час погледи своју госпођу онако испод ока ? а том приликом поткраде му се по неки тежак уздисај из прсију. Све је летела око њега плева, којом је судове з«шјшкивао, нри тим уздасима његовим — тако су тешки били. После ове љихове Плевне пут им је био отворен и они сретно стигоше у Нови Сад. Али шта ће сад. Отац Ацин био је сиромав. нензионовани официр са више несастаране деце. Од њега није се могао помоћи надати. Шурак Ацин био је неки сарадник, како ли се то зове. Сам је себе звао ађутантом, — и могао је, јер је имао плате од 30 Фр. месечно. Али ипак зато ни од њега не бе. ие помоћи.

Већ салдумим управо Ка општинском већу. Па ако га иоле Ти крстови тиште, Нек направи сиротињи Боље купалигате. Ако л 1 му се пак чини Та маленкост скупа, Нек и само иде да се У Тир-баду купа. Један општински прирезник.

П у с л и ц е. Богословима карловачким забрањено је, да не смеју учествовати у Бранковој свегковини. Та је забрана потекла од пеког другог Б р а е к а. Богослови ће га послушати, и томе Бранку за цело неће канути суза благодарвости на гробу, ни кад умре на после тридесет година.

Као што чујемо српског Митрополита Михајила кандидују за патријарха Јерусалимског. (Ми смо до душе знали да Стојан Новаковић може дозта зла да учини — кад неће). Кад је миеистар Калаји путовао кроз Босну бацали су му са свију страна у кола тужбе и молбенице, на којима није било ништа написано, већ су биле сасвим празне. (Нема сумње да ће Калаји на те све тужбе и молбе одговорити, и то на том истом језику, којим су и писане).

Наш је Аца очајавао, али је ћутао. И госпођа Катица је очајавала, — али није ћутала. „Што не тражиш какво званије?" — то јој беше све. С отим речима је легала и устајала. С отим речиуга је свога дражајшег Ацу испраћивала и дочекивала. То јој беше испратница и добродошлица према своме дилберу. Кад је легала, последња јој је реч билз: „Ми без званија не можемо живити." Кад је устајала, прва јој је реч била: „Треба да тражига званије." При одласку Ацином од куће ухватила би га за цугме од капута једном р^ком, а другом за рупицу (и то левом за дугме а десном за рупицу) а рефрен је био: „Тражи званије!" Кад се Аца кући враћао из далека је викала: „Шта је са званијем?" Сиромах Аца! Од тих њених непрестаних „званија" пушила му се глава већма него најфутошкијем кнезу. Кад већ нема з в а н и ј е, бар да има код куће м и р а да може што испланирати и смислити. Он је био живи мученик. (СвршиКе се )