Стармали

„Стармали" излази трипут месетао. Годишња цена 4 ф . — погодишња 2 ф . — на 3 меседа 1 ф . За Србију и друге крајеве 10, — 5, — 2'/„ динара. — Власник и одговорки уредник Змај-Јован Јовановић.; гдавни сарадник Абуказем. Пздаје штамиарија А. ПајевиКа у Новом Саду. — Рукописп се шиљу уреднику (Ог. Ј. Јоуаиоујс, \\ 7 1 е н IX. 1 'огсе1апца88е 50.) — Претплата и све што се тиче администрације, штампарији А. ПајевиДа у Новом Саду.

(Дел)играција са државним угледом. Обећати, па не дати, То и Циган знаде (Ма да с' није никада Дочеиао владе). Бранко није модио Ни од ког парада, Ви сте сами обећали Послат Делиграда. Делиград би с поносом Долетио амо; С поносом би с' вратио, То ми добро знамо. Али где ћеш поноса Наћи у гавране! Шта је отало тој господи До речи задане! Чека народ Делиград, Тиче пароиловно, Место њега телеграм: в Реч је наша — мућак." Сав се народ задрхта К'о на ветру грање: „Искијали, да бог да, То гадно титрање." А у Нешти насмеја се Мефистовраг седи. . .

То смејање поклањамо Гара-Пиро-Чеди. Једаи Стражиловац.

Шетња по Новом Саду. сиу. Да Је нешто у прошлу недељу прављен попис људства у Новом Саду, или да је био избор посланика — био би резултат много повољнији него иначе, јер би Срби били у огромној већини, те би могли по вољи решавати, што има да се реШи^."Нови Сад~"је био пун милих гостију из свију крајева Српства, па чак и из Рима видесмо ту српског посланика. У очи светковине беше у вароши и у читаоничкој башти на ^Беседи" више гостију, него столица, више спавача него кревета, тако да је и сама новосадска променада морала да рашири своја гостољубива недра и да прими на конак гдекојег сананог госта, који је рад био да се одмори и спреми за сутрашњу светковину, а нијемогао да добије места на скромном канабету којег гостољубивог новосадског домаћина. Панчевци су овога пута много предосторожнији били, те су на својој лађи дошли само до Карловаца, да се не би опет морали Новосађани трудити око њиховог дочека. Исто тако и браћа Земунци имађаху своју лађу под Карловцима за сваки случај, ако би Јупитар Пљусак ударио, те новосадске и карловачке „квартирмахере" на слегање раменима принудио. Гунгула је била тако велика, да је приређивач укопа заборавио понети црну чоху, којом би се горњи дашчани сандук Бранков покрити имао и заборавио попети наручене вогатанице, које су имали књижевници поред сандука носити. Та гунгула и забуна почела се још у Будапешти, јер већ онде сумађарски чиновн и ц и заборавили да се предати им сандук има оправити хитно и као те не закопчаше дотични вагон са првим влаком, као што је то пропис за такве случајеве, него се тек сутра дан сетише, да се није пробитачно са таквим стварима шалити. Но забуна њихова ипак је имала своје границе, те на пример у тој забуни ни мало не заборавише, да ишту и приме 400 фор. за пренос једнога сандука до Новога Сада.

Бр. 20.

Година VI.

У Новом Саду, ^О- Јула 1883*