Стармали

186

,,СТАРМАЛИ а БРОЈ 24. ЗА 1883.

ља! Оснујте дакле друштво против несрећа, што их разјарене стихије наносе: као што има друштва: Асигурациони генерали, Грешем, Дунав, Дисикурта и т. д. тако би се то ново друштво, што би нас осигурало против свију елемената, могло назваги: „Асигурациони генерали ди правда, " па ће онда све бити у реду и наступиће опште благостање у земљи, те ће и оне четири стихије бити зауздане, па нам онда ваздух неће носити смрадове од чивутске суве рибе, на вухерерају стечене, него ћемо га здравог удисати у наше груди; в а т р а неће палити фабрике и велике грађаре, него ћемо на њој у берби пећи ћебап, кувати киселу чорбу и грејати њоме зими паше фуруне; в о д а, кад новац употребимо на грађење добрих долма, а не на плаћање шпијуна, неће нам топити вароши, него ћемо у њој ловити кечиге и возићемо се по њој у Беч на изложбу и у Београд на ванредну скупштину; а з е м љ а се неће трести као решето у ветрењачи, него ће нам рађати из ње добро жито, крупне кајсије, диње п лубенице, да нам очи стану и да их се нагледамо к'о ћорав каие! Ху! што баш сад узе ветар дувати, те ће и ове моје речи отићи у ветар!! Аб.

„Мацуаг кјг. а(1о Нј\а1а1". То су те четире кобне речи, због који се у Хрватској устав обуставио. Те су речи сад опет подигнуте над капијом порезнога звања у Загребу, — и да их неби ветар огорчења одувао, чувају их два батаљона војника. Четири маџарске речи чувајудва батаљона војника.

Маните се ви Чивута ; умеју се они наћи у свако.ј прилицп. (Свршетак). „Сад ни шљивовице ни дозволе" уздисао је Барух дижући у вис своју уједену ногу, „шта сад да радим?" Мушка се намет истрошила, али женска памет још се узда у се. Из женских уста чуо је Барух савет: да оде чивутском пророку Шолмахену, — та он је многе умудрио и помогао им у невољи. Шолмахен је био као нека чивутска светиња; живео је у оближњем селу Т. и чивутаријаје долазила к њему на ћабу, у разним приликама и преприликама. Елем и Барух се даде на пут, да тога мудрог мужа за савет упита. Нестрпељиво чекао је он у ходнику, док дође ред на њега, док се прво умудри десетак Израиљевих синова који су пре њега дошли. А кад дође ред на њега, он са страхопоштовањем уђе у собу Шолмахенову. Старац је имао прљаво седу браду, скоро зелену али здраво дугачку, очи су му биле мале и жмиркаве, носина подобателна и и седео је достојанствено на својој масној наслоњачи пред столом. Барух му исприча своје јаде и замоли га да га научи, шта да ради.

Сад ако маџарски језик има 30.000 речи, питање се рађа, колико батаљона солдати треба, да се мађарски језик у Хрватској одомаћи и обезбеди ? И колико ће онда батаљона остати у Нешти, Тиса Еслару, Залаегерсегу, Кањижи и у другим мирним местима ?

У Ш Т И П Ц И, §. „Видело" јавља, да Је г. Стојан Новаковић на дан прославе 70-годишњице Миклошићеве овога телеграфски поздравио. Ајел' допустио да она два члана „ученог друштва", што су одређена, отиду на ту прославу Миклошићеву? — Поздравио г а ј е! (зар не чујете). * * * = „Застава" пише: „М атица српска* у58 години свога живота није у стању да покаже с в е г а толико чланова, колико их „М а т и ц а х рватска" само за ј е д н у годину прикупи." — На ово има „Стармали" да примети — шта, зар и ту треба „Стармали" што да примећује?! * * * О У истом броју „Заставе" л каже се, како је нама „Матица" девета б р и г а. Ал да које су оних осам брига? Ја држим: 1. Да свечаре весело проведемо. 2. Да сватови трају три дана. 3. Да често репетирамо „фарбла", да не би заборавили. 4. Да синове дамо у мађарску гимназију, 5. Да се иренумерирамо на „Пестер Лојда", и „Килирики-ја". 6. Да се упишемо у мађарску касину. 7. Да приложимо на „Колико имаш новада код себе?" запитаће Шолмахен (јер новац је главна ствар). „Имам две петице". „Добро! Једну иетицу положи овде на сто, а другу ћу ја благословити, пак ће бити чудотворна. Ту чудотворну петицу носићеш ти уза се кад опет пођеш к званичнику оном ; кад се будеш га његовим слугои разговарао, ти ћеш ту петицу држати у руци и играћеш се њоме. А још боље ће бити да је гурнеш слуги у руку, нек се он њоме игра. Сад иди!" Барух оде, и тек што је дошао кући упути се оиет у званије. Кад га слуга опази продере се на њега оштро но Барух извади своју чудотворну петицу и ноче њоме да се игра. —• Чудновато дејство. Глас слугин на једаред омекша, чело му се разведри, шта више он понуди Чиву и да седне, — а кад му овај гурну петицу у руку, е, онда је таки капу скинуо пред њим а био је његов и срцем и душом. И на тај начин дознаде Барух да ]е господин званичник неумитан, беспристран човек, који да неби никоме на жао учинио, оставља случају, да случај у место њега разне молбенице реши, а тај случај бива посредовање и његовога драгог псета, његова пинча, који се зове Каро. Разне молбенице леже у једном собњем буџаку, а Каро је већ тако „обрихтован", кад му госа каже „бринг" он донесе из гомиле једну молбеницу. Прве три молбени-