Стармали

260

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 33. ЗА 1883.

Е хвала богу, ми Новосађани сад имамо железницу-, сад ако хоћемо да нас не могу и зими превести жедне преко воде, — морамо добро пити да не биднемо жедни. Тиса прети да ће стегнути слободу штампе онима, који драже против других народности; — а како ће бити са онима, који док су дражили дражили, а сад већ уједају за срце!

Пештански листови прокљувили су својим чивутским носовима да је последња буна у Србији од руског масла умешена. (Нек се чува Русија, да је не осуде на смрт и не помилију на 10 година

На место зло сретног Давида, доћи ће у Загреб неки Ш и л е р. Кад је већ за њим морао доћи неки класикер, но Давиду (или бар по његовим леђима) боље би доликовао к1оррз1;оск.

А где је Давид ? — Има ко ће и на то питање одговорити : ево. (Само је жалосно што је то е в о: Сараево). У 133. броју „Видела" стоји, да су у Београду нашли неки човечији скелет, који је 2 с а н т и м етра дугачак. (Можда је то деда напредњачке странке, кад га је бог толиком величином украсио).

Једне Мађарске новине хтедоше недавно да похвале Пруску, али штампарска погрешка поремети ефект. У место ,,ћо1<1о§ Рогозгогзга^", изиђе штампано: ,,ћ и 1 <1 о § Рогозхог^га^". Баш је сретан г. Анђелић што није у Паризу митрополит ; сад би му смањили плату за две трећине. Он до душе не би ни онда скац'о од глади, —

пореметио адресе на писмима, свом другу Лази послао је очево, а оцу Лазино писмо. (На здравље! упаде у реч уча.) У суботу баш онај исти дан, кад је Јоцин отац добио оно писмо добијем и ја на ђавола новце од куће и Сад је наравно био ред на мене да ја частим. Исто је скоро онако било, као и при прошлој части. само с том разликом, што је Јоца легао одма те није писао писма, него је лепо сањао о бесмртију душе о нодераним чизмама и о ноћашњој части. Кад ал око 10 сати задеси га немио ударац. А шта је било? Као што знамо да је Јоцин отац закључио да му данас дође, тако је збиља и дошао. Ми смо још спавали, кад ево старца заиста. Кад уђе у собу, ја се случајно пробудим и познам га. Еј наопако, та ово није добро помислим у себи па станем чекати исход ствари. Јоцин отац приђе његовом кревету и стаде] га дрмати. — Сад — је —■ ред — на Милана — не могу ја двапут пити — бунцао је Стева.

ал би његов (искари)Јота морао тражити какав поштенији занат. У Пешти је словачка прква тако сигурна, да оу је ономад зликовци обили и олтар јој оскврнили. Да се то чудо забашури, за то су им у Њитри подигли нов красан храм, који је посвећен богу помаџаривања.

Ој облацж, Ој облаци с ви бели, Камо сте се залетели, Кам' летите шта носите, Шта хоћете шта мислвте, Носите ли божи дар, Или клицу тек за квар? Путујете из далека, Путујете целог века, Пролазите горе воде, Пролазите све народе, А сад ајте у мој кут, Сретан вама желим пут. На дунаву мало ј' место, Црквени је у њем : престо, Кога Србин штује, брани, Јер му златну прошлост храни, Ох диван је оно крај, Мог детињства слатки рај. Па орос'те поља, њиве, Винограде људе живе, Али оног на висини, Што народу пакост чини, Ох његовом смеру злом. Обрните муњу, гром. Гиган.

Отац га стаде јаче дрмати, најпосле га ухвати за браду и Једва га разбуди. Кад је Јоца очи отворио и оца видео, преврну му се соба над главом. Поплашио се па које то, а које што му је тешка глава, оборио је доле па седи на кревету. Отац му прозбори: „Синко, последњи си пут примио сад новце у своје руке више нећеш, јер си изгубио у мени поверење, ја све видим и знам сад какав си и шта радиш," Баци му писмо у кревет и оде. Јоца се још није разабрао од чуда а ја скочим да видим шта је, кад тамо писмо Лазино „Еј, хужан Србине, та нећеш више писати мамуран писма па ма шта било" вајкао се Јоца. Леже и поново заспа али више никада није писао писма мамуран. — То је баш као што је и наш писар писао мамуран пасош поии за Београд, па му дао марвену цедуљу 4 рече уча. У Л■ Порфирије.