Стармали

„СТАРМАЛИ е БРОЈ 4. ЗА 1884.

ли ноћу пенџере по Новом Саду? Да иије ц в е ћ а на | свету, шта би иекарски момци за шешир задевали кад нродају переце? А да није п р о л е ћ а, кад би онда поврвели босански фратори у Нови Сад да нросе? Да није ц в е ћ а, зар би онда књига „Говор цвећа" могла доживети петнаест издања? А да нема п р одећа, кад би онда наше госпође почеле штудирати о томе, у коју ће илиџу на лето да иду? Да нена цвећа, не би било ни л п с т а, а да нема никаквог л и с т а, шта би онда српска читајућа публика па вересију добивала? А да није п р о л е ћ а , к а д би онда у Србији батине и вешала цветала? Да није ц в ећа, од чега би се онда пукети правили и на вересију куповади па гдумицама поклањали? А да није п р ол е ћ а и продетњег сунца, ко би онда испред новосадских школа снег иочистио? Из овога свега види се, да је цвеће и пролеће врло нужно и да ми без тога двога управо рећи не би могли ни ж и в е т и или бар в е с е л и бити, као год на пример, што не би могди живети и весели бити без кадуђера и мађарских новина, јер калуђери су оличено јелои вино, а мађарске су новине сушта вода, абезједа и безводе — заиста неби могли ж и в е т и, као што и без в и н а не би могли в е с е л и бити. Па сад, ,; кад смо дакле напрагу, да почнемо живети и веселити се, сад т. ј, хоће скорим да почне пролеће и да цвета цвеће, В е с е љ е то инаугуријају м у ч ен и ц и (јер о мученицима почиње пролећеј, па с тога сам ја одма.1, чим сам читао како у Србији преки суд убија људе, едмах видео, да ће нам Никола Христић скорим дон ш иролеће, јер Зајечарски мученицито

Царичина заповест Говор је о Катарини, царици руској. Она је умела млого да заповеда. Њене су заповести бале каткад веома чудновате, каткад и окрутне, свирепе, много пута веома гениалне — према променљивом расположају њенон. Она је била генијална жена, али и ванредно ћудљива, нарочито у доцнијии годинама свога живота. А сада да пређеио на један догађај, који истина нема важности по развиће руске државе, али је у веродостојним хроникама забележен и таиан је згодан за подлистак „Стармалов". У Петрограду је живео један Француз по имену Етијен Жирардет, а посао му је био: испуњавање животиња. А пошто тај занат није баш добро ишао, то је он поред њега продавао и бунде и разна крзна. Једаред стадоше пред његовом кућицои сјајне к руце, из њих изађе Платоп Зубов, млад, леп човек, главни управитељ артиљерије и царичин први коиорник. Стари Француз клањао се до земље пред тако великим господинои, — наравно гологлав. — Жирардете, — рече му Зубов — чуо сам да је твоја давнашња жеља, да стечеш титулу дворскога испуњача животиња. — То ми је свакидашња, јутрења и вечерња иолитва, — одговори старац. Мој занат слабо продази, али само

су нам весело наговестпли. Само ваља г. Никола Христић да зна, да се у продеће све креће и подиЖ е из земље, да се почиње п р а х дизати, цеда природа се б у д и, све устаје,кука имотика имају посла и сувише, грање се са в р х о в а креше и сече доде, да би стабло бујније напредовало. Сретно! Аб.

У Ш Т И П Ц И„ §. „Видедо" јавља пуно радости, да је за скупшт-.ну изабрано „Чистих напредљака 70". Ал молићемо, господо Виделовци, да на.ч јавите, колико вас свега в напредњака" 'има, па да одузевши ових 70 »чис.их напредњака", прорачунамо колпко вас има „нечистих". * * * + Ад' бога вам, господо Виделовци, кад сте ви тако чисти и златни, зашто су ваши капови забрапили све опозиционе листове ? Та ови су листови били ваше огледало, у којима се ваша чистоћа и сјајност огледала. * * * О Један Новосађанин продаје на лицитацији свој садаш, да би могао намирити све „добровољне прилоге", што их има сваки дан да издаје иа в Веседе% 9 еветковине а , „издожбе" и балове код „шварцпинтера". * * * 66 Тиса вели, да он не види према себи опозицију, која бп била способна за владу. Путуј ти само, игумане, не бринп се за манастир!

кад би се рашчуло да ее високи двор за њ интересује, то би моме занату таки жива полета дало. — Д,о тебе стоји, па да ти се жеља испуни. Жирардет није смео да верује изгледу на таку срећу. До мене то стојн, милостиви господине?!—промуца он. — Само до тебе. Изврши наруџбину царичину, па ти не гине титула „дворски." — А шта изволева наручити Њено Величанство код њенога најпонизнијега слуге? — Треба да испупиш . . . — Испунићу, господине, што год ми заповедите, псето, тицу, ма какву зверку, ма какву животињу. — Али то није животиња. — Него? — Него је човек. — Човека да испуним?! — пренерази се Францус, милостиви господине, ви се само шалите— Неиа ту никакве шале. Царичина је наредба сасвим јасна. Но, даклем примаш ли се? Старац је неколико тренутака крвао нрсте.јмислио се, али није знао шта да одговори. Но напоследак ипак запита. — Па где је тај мртвац, кога ваља да испуним? — Кога ваља да испуниш, није мртвац, него је жив човек, и то тако здрав, како само може бити. На те речи стари Францус у нало шго не паде у несвест. — Живога човека да испунии . . . ја, иуцаше он —