Стармали

!\ Ђука. Јеси л' био у суботу Шука. (Брзо). Био сам, да како. иј ј^'тв Ђука. Па је л' било кога? ШшЈи/ШШука. Било је иуио. Цвет нагосиођа је иоврвео у дивном оделу; наша интелигенција, чиновници ,Матице,° оиштинари, и т. д. Ђука Па тако и треба. Јер она је заиста највећа добротворка народна; што су и наше госиође дошде, то је са свим умество, не зна нико шта ће му синови дочекати, и хоће л' морати штииендију тражити; а што је и „Матица" била заступљена и то је сасвим у реду, јер „Матици" је поверено руковање заоставштиње; исто тако и . . . Шука. (Узверио се). А о чему ти то говориш, бога ти? Ђука. Па о парастосу пок. Марије Трандафил, која је народу оставила до 700.000 фор. Шука. Е онда пардон! Ја мислим ти ме питаш о мађарском костимбалу, што је био у суботу. На парастосу пак не беше (осим родбине покојничине) ни Срикиња, ни „Матице" ни . . . Ђука. ћути молим те, да нас будући нараштај не чује, могао би нас лепо благосиљати!

Ђука. Богме јеси видео Никола Христић се не могаше дуго право одржати, он паде . . . Шука. Ал' сад долази Абердар за министра; а он ће се већ дуже моћи право одрж а ти, јер ће га подупрети мидер. Тај се неће тако лако савити! Аб.

0 тари не. У Београду је основано српско археолошко (старинарско) друштво, које ће прикупљати разне историјске старине. Ми му препоручујемо, да у своју збирку и ове препотопске и друге старине прими: 1. Натписе са свију врата „Матице српске" из времена дебелога јера и танкога филолошког знања. 2. Натписе на многим новосадским фирмама са антедилувијанском ортографијом. 3. Фосилија, и то ископане очи, што их брат брату код Срба и Хрвата копао. 4. Стару шљивовицу, што ју калуђери у својим подрумима још од прошлог века чувају и неће ни да дирну. 5. Окамењена богаташка срца спрам народних потреба и сиротиње (врло стара ствар). 6. Рукописе Стојана Новаковића, којим скида митрополита Михајила, одузима помоћ срп. ученом друштву и т. д, 7. Старе новце, што их је Бонту при грађењу жељезнице у Србији себи ископао и однео кући. 8. Старе алате и оруђе, као што су многи срески начелници и капетани.

9. Оружје, којим су некад људе убијали, као с алвети, чаршави и т д. 10. Скелете од благодјејанаца, сеоских учитеља и писара V Србији. 11. Старе зубе од мамута и депунцијанских мамелука. 12. Седименте (талог) данашњега друштва, у ком влада картанија, капларски штап, злоба, завист и министарске наредбе и укази. Аб.

Свој подвоз. У Ади живи један свирац, та цело га место зове „ујац" нуз то шаљив на покојног деду из Врбаса. Једаред иће са жеиом да копа кукурузе, оправи кола, упрегне неко слабо кљусе, потрпа троје четворо деце на кола, попне се и он, швићне дваред триред, а пет шест пута бубне бичаљетом по ребри риђу и крену се. Од милине поче гласно певуцати: „садмене нема, у сто седам села." Тек што је у други сокак ушао, а риђа сустао. Шиба, туче бичаљетом све лети длака око ушију, неће риђа ни сместа. Није асне сиђе се доле, вуче трза „штањкарске" уздице да покида, неће па неће. Напослетку рече жени: није асне сиђи се па упри мало у левчу, јер нећемо данас стићи на њиву. Сиђе се жена, упре раменом у левчу из петини жила, дакле које што се сам с леве стране нуз риђу упрегао, које жена раменом — пође риђа. Тедоше више пута се попети на кола, ал чим упусте, и риђа стане, дакле све до њиве тако се патише. Наједаред ће се окренути и рећи жени: јел жено, да је то лепо кад човек има свој подвоз, па нејде пешке! Бре иди у виле и ти и твој подвоз, незнаш да сам сво раме одерала о левчу. Бре ћути може бити још и горе. Та већ горе куда ћеш од овога. Тако је и било, кад су се пред вече кући враћали, нлје било доста што је опет морала турати, но још и мало дете на руци носити, само да је лакше риђи, ал је и помислила: а риђо, риђо, шинтерске се вашке о тебе отимале, а он опет: а риђо ниси скоро ни чуо за зоб, а камо ли да си је видијо, ал и нећеш. Ђ.

Тумачење она Једној М . .. . и умре муж. Кад се већ свет искупијо пре укопа жена, једнако плакаше и јаукаше. Стану је жене тешити и говорити да не плаче, да није она сама на свету тако прошла, и шта су већ знале говориле су јој. Ал отело срце ма, па неможе да престане. Како је плакала, поче у запевци и то нарицати шта је сањала. На послетку заврши овако: Јаој жалосници мени! ја сањам, а мој се покојни Груја воза на двоколица, а у двоколица чилаш. Та двоколице су носила, а чилаш поп ђока Јаој па до века јаој!