Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 5. 8А 1884.

Проба пера. I. Има л' карактера Кој' без п е г а сјаје? Ал песнпков барем Треба такав да је. И бог му је за то Дарова' Пегаза, И кад му га дао Овако му каза „Теби прља доња Сме доћи до коња, Ал не до образа." II. Кад би човек знао Када ће да мрије, Он би се родио Сто година прије. III. Зашто старцу дрхћу Глава, руке, ноге? — Хтео би да стресе Успомене многе. Омар.

Писма с пута. I Драги мој Стармали! Пошто сам се у петак родио те ми је и у свачему срећа такова, као што се у пашем деветнајстом веку петак за сретан дан држи. Да не би судбина том савременом веровању недосљедна била, то се она постарала: да ме од немила до недрага, од Миле до Драге баца; а пошто се до данас још нико од своје судбине отео није то сам се и ја морао тамо-амо потуцати. Намеран сам до знања ти ставити. шта сам све у разним крајевима наше домовине докучио т. ј. ако овим мојим писмима у твоме листу мало места уступиш! . . Елем тако путуЈући преко и уздузк по нашој милој дуалисгичкој држави дођем у китњасти Срем и задржим се неко време у једној лепој вароши, у којој се — по речима народне песме — кува — попара. Све што су ми о тој лепој вароши причали, све сам у њој нашао, све чим се с р п с к а варош дичити може; али се нисам надао, да ћу ту и најпаметнија човека унознати. Ево како се то десило. Било нас је једног вечера у некој гостиони до десетак млађи и старији разног руфета и позива. Међу нами био је и један господин, који силом свога позива сам себе, а и ми обични људи у интелигенцију рачунамо, па како је друштво из разних елемената састављено било, — то је и разговор разноврстан био. Сваки је о свом позиву говорио, а ми остали пажљиво смо слушали! Гореспоменути господин не само да се у свачији стручни разговор мешао и трудио се доказати: да он и то разуме. шта више да и од стручњака боље разуме, но сувише све нас је остале „сажалително" гледао где од свог позива друго ништа „темељито" не разумемо — па ће у један мах главу своју обема рукама ухватити (мора бити за то, да од силне памети не пукне) и узвихнути: „Еј људи! Штосам ја паметан, то нема в и ш е !! Што хоћете : медицина. акустика, аритметика, математика, физика, музика, јуридика ботаника, оптика,

реторика, дидактика, пнеуматика, граматика, електрика логика, и т. д. *) Освачемвам умем говорити! Благо си оцу, који има тако паметна сина !! !" Та ја нисам тако стар човек, али баш нисам ни врло млад, доживио сам свега 1623 петка и искусио сам млого што шта, али толико памети у једном човеку нисам ни замислити могао! Што велиш ти на ово, драги*мој Стармали ? **) Упознав најпаметнија човека — 1итеп типсИ — у том господину, као муња севне ми једна мисао кроз моју обичну главу — сари1: уи1§ат и мени паде на ум мисао, да то неће бити онај Шварц, што је барут изумео ?! За то га запитам „Господине, ако бога знате, зовете ли се ви Бертолд?" Њему (а и мени) је чисто жао било, што је морао признати да се не зове Бертолд, него ми је рекао неко друго (врло женскозвучно) име, којега се сад више не сећам. Даклем барут није измислио! Али ништа за то, можда је то та, у историЈИ непозната личност, која је сачму измислила. Ако је тако, тиме се он може поносити; сачма је још крупнија него барут. Но хајдемо даље! Цутујући из срема жељезничким влаком кроз бачку у кола, у којима сам седео уђоше два капуташа. На мах сам познао да су трговци и то, један повисок, сувоњав, својих 40—45 година стар по немачком говору му седећи — јер су се немачки разговарали Србин; а други средњега стаса, дежмекаст, са дуги, густи бркови — Шваба и то бечлија. Дуго су се о трговини разговарали, што ме је веома мало занимало, те не хтедох ни слушати. Еад ал' шваба почне преповедати: како у Бечу има једнох старијег колегу Србина родом из Срема по имену еиц" па како га је исти свом пријатељу потицу" — у Срему препоручио, како је код овог задњег добро провео, и т. д. Док је бечлија ово приповедао ја сам се њима лицем окренуо и пажљиво слушао. За сво то време онај други што сам га за Србина држао, нетренимице гледаше у мене и не осврташе се на причање сапутника свог. У један мах приђе нагло мени, удари ме не баш деликатно руком по рамену и запита ме: ..та јеси ли ти „слачајши" Аћиме?" Ја му оа,говорим, да сам с' мисли и персоном зајиста ј а; — он ме на то почне грлити и љубити. Нашао сам се у чуду, не даде ми до речи доћи, прикаже ме „раЈзендеру" свом сапутнику као свог старог доброг пријатеља, пита ме: од куда путујем, куда намеравам, где сада станујем јесам ли већ ожењен, имам ли деце и колико, како се зову, шта ми ради жена па деца, јесам ли са женом млого новаца добио, изјави ми да морам на један дан к њему у гости, позове и рајзендера, рече да његова жена и његове ћери с вечером на њега чекају, да вечера истина неће бити сјајна, јер се његови код куће гостима не надају, али се ми морамо задовољити чим буде, сутрашњи ће ручак то већ све поправити. . Шта је још даље, недахмице говорио незнам, јер ми се од силни питања мисли побркаше, и у једаред ми се смрче пред очима и — обнесвестим се. Кад сам к себи дошао, нађем обојицу око мене јако забринуте, а мој стари пријатељ — когајош једнако немогох да познам — држаше у рукама флашу с водом, из које је половицу садржаја мени за врат сасуо. Тек што је мој непознати, стари пријатељ приметио, да сам очи отворио — отвори и он поново своја уста, те поче као чегртаљка „не, не, никако, боже ме „сохрани", не би ја ни пошто грех на своју душу примио, ти не смеш даље путовати, само до у С., ја ћу већ код „штациониста" испословати, *) Ово спасително „и т. д.' ми смо уметли, јер дописник је овде по именде навео још читав рвгистар разних наука, који би сам кад би га штампали, запренио читав ступац. Но ми знамо да од многе науке људе глава боле, па да би од те главобоље читаоце наше поштедили, иресекосмо му регистар таки с почетка УР**) ћутим као мушица; — и помишљам да такав човек мора имати у глави бар 15 фуната, које мозга, које уображења. Јесам ли погодио ? Ст.