Стармали

106

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 14. ЗА 1848.

Шетња по Новом Саду. С1ЛШП. Од како је г. Касапиновић почео по разним местима да гастира као Сара Бернхардова, и то „по сасвим новом програму," од тога доба чисто је оживео наш народ у оним крајевима и види се по свему да он целу ствар сматра као неки позоришни комад, који има свога увода (конференција у Будапешти,) своју експозицију (или зар се наши „нотабилитети" нису у Вел. Кикинди доста експонирали. ?,) своју перипетију (т. ј. преобраћај из доеадањих начела у друга нова начела,) своју катастрофу (у Уљми.) И тако сматрајући то наш народ као неки позоришни комад уверен је, да ће и тај, као и сви други позоришни комади имати и свога краја, те да ће се и глумци и публика разићи од куд су и дошли, и заборавивши на- представљану и г р у, латити се опет својих досадањих озбиљних послова, од којих живе и себи будућност граде. Него збиља, овакве конференције имају и својих добрих страна, јер човек може много штошта да научи: Тако се профитира доста из ге о г р а фи ј е, јер сад знамо из извештаја и позива бирачких да постоје места Кусић, Загајице, Гребенац, Вел. Кикинда, Кајтасово, Дупљаја и т. д.; исто тако смо профитирали и изпедагогије, етике и галантомске поуке, јер смо научили, да васпитани људи о другим суплеменицима својим говоре*. „урличу као бесни зверови;" „хентеши," „дечурлиј^", „лажу", „чурушке буџе", и т. д. ; из статистике смо научили, како се људство на најлакши начин умножава, т. ј. кад се гдегод скупе 80 људи, ваља написати, да их је било 2000, па ће онда и све пештанске новине то донети а потомство ће можда веровати; извише хигургије шфдмш Ш жш * „Клин ЕЛИНОМ" (X у м о р е с к а). (Свршетак.) Сврши се пазар. Кафеџија тури Кончићу у руке петицу, и зовну „банкера" па му рече истиха показујући на Кибица: „Пусти га нек добије до 30 фор. иа онда окрени карту, али нека га наши обколе да немогне да се извуче." Кончић „наручи" жљивовице, пијуцкали су по мало — а кад чаше учешћаше, онда их вешто — просипаху испод астала. Кибиц је врло вешто играо предузегу улогу представљајући се све пијаиији. И после по сата, кобојаги услед наговора Кончићевог приближи се карташком столу, чинећи се изненађен, пита Ј је како се то игра, и најзад „пробе" ради мете шестак. Кафеџији се очи засијаху од радости, нареди да се донесе јож која чашица шљивовице Кибиц је „добијао". Кад је већ имао три Форинта: он поче да меће форинтаче и кад је већ имао преко 25. фор. одвоји 20 и гурну у руку Кончићу па му добаци: „Метни у џеп. Чини се свему невешт",

ћемо такође нешто хаснити овом пршшком, јер ћемо дознати, да кад који рањеник умре од својих позледа, да су те ,позледе лаке врсте" биле; исто тако нам ови братски зборови пружају и читав арсенал на посматрање: жандарски бајонети ихусарскесабље сасвим су публици на догледу биле, а неверне Томе су их и опипали те у додир дошли с њима; из реторике смо такође доста из Каменкових говора научили; из историјекњижевности има такође важних података, а то је да Миша Димитријевић није књижев ик, јер је писао у „Јавору*, „Илустрованим новинама" „Матици", „Орлу", „Летопису", подлистку старе Заставе и т. д. а напротив Миша Сабовљевић је прави књижевник, јер није ништа писао, а то су сасвим н ов и податци по новом програму (и новој логици); научили смо овом приликом нешто и из пчеларства,, а то је, да су у нашој српској кошници они, који се старају да нам мед нашег народног уживања најчистији и најбољи буде, трутови, а пчеле су они, који нас боду жаоком хусарских бајонета и сабаља; изгеометрије смо научили, да кад су две величине („Застава" и »Турски народ") трећој — „ЦјуИеки" по вољи, да су оне онда и између себе једнаке и т. д. Дакле видимо из целог овог разговора, да је позоришни комад, што га наши »нотабилитети" играју V Будапешти, Кикинди, Белој цркви, Уљми, Сакулама и т. д. од велике хасне публици нашој, и да ћемо моћи из целе те ствари много профитирати из свију светских наука почињући од Каменковог „ Г о в о р а цвећа," па све до Антологије „Заставиних" подлистчара, Мени је веома чудновато, зашто су наши „нотабилитети" узели „Заставу" за свој орган, кад су они, као рођени Панчевци, могли и требали узети панчеваКончић стрпа неприметно подтурше банке. Кад је већ добио преко 30 фор. „банкар" по упутству окрене карте и Кибиц почне да губи, — али у исто време представљао се још пијанији. И пошто није имао код себе од добити више од 5 фор. наравно да је брзо био чист. Поче, ко бојаги да тражи новце, „незна гди их је турио". Псује. грди — неможе даље да се карта и поврати се натраг. „Банкару" то изгледа чудновато и зове кафеџију. Настаје објашњавање. Кончић „тумачи" да „господар неможе више да игра јер нема новаца. Незна да ли ихје гди затурио или изгу био. Доста на том да нема новаца. — а тако би радо играо даље " Кафеџија, препреден лисац ћуташе и гледаше на обојицу, — али ови чинише као да ништа непримећују. Кибиц је млатио рукама, говорио с брда с дола и непрестано претурао по појасу и џеповима, — али нигде ништа. Кончић је изгледао тако апатичан, као да га се цела та комендија ништа нетиче. Кафеџија ману неколико пута главом, па се осмену: „А. дали би господар играо даље," — запита Кончића .