Стармали

132

Ћира. Ти чпташ новине вшпе него ја; па де реци ми шта си ново начитао. Спира. Ништа добро. Ето на пример, сад се нојавио потоп у гали. Спира. Но, јеси чуо, то је баш нешто необично. Али тако ти је то, што год народу хоће да науди, то се радо облачи у г а л у. Ћира. ћути, брзоплете; прекинуо си ме у по рсчи — потоп није у гали него у Галицији.

Ћира. Друга је красна новост: азијатска колера у Француској. Спира. То сам већ чуо. Него кажи ми право, бојиш ли се ти да ће та азијатска колера и к нама доћи. Ћира. Да ти право кажем, ја се и не бојим и бојим. Кадсе сетим да ми нисмо баш колеричнога темперамента, — онда се не бојим. Али кад ми падне на ум, колико азијатскп ирилика у нас има ? онда се добро и бојати^ да ће ^о и колеру амо примамити. П у С Л И Ц е. Један дуванџија уверио се да „Видело" заиста светли, — то јест кад се од њега нанрави фидибус па се запали.

— Како три стотине, та ваљда ниси иао с трешње> та доста је и педесет — прошапће чича Глиша. — Бога ми ја не попуштам. — Е кад не попушташ а ми прић Јефто, ајдемо, ја знам шта ћу радити. — Та стани, шта ти дајеш ? — Па доста је и педесет ворината. Овамо онамо — погоде се за сто форииата. — Кроз по сата цига је скупио свој пртљаг а чича Јефто и чича Глиша, вукли су међу собом пеку прилично велику и тешку кесу .... Било је вече. У чича Глишиној соби горе лампа, али врло слабо — тако слабо, да си једва могао видети њих двојицу како седе један с једне стране стола а други с друге — а на столу нека кеса, која изгледаше као печен ћурак. ћутаху обојица. Били су преко мере пијани, јер су оназили, да је кеса пуна дуката — врећа се била на врху одрешила, те је испао један дукаг. Чича Јефто узе дукат, те весело куца њим по столу. — Да видим спавају л' моји — рече чича Глишо. Када се уверио, да сви снавају — забрави врата и шалуфне затвори, лампу извуче боље, те се ирекрсти, рукаве засуче, те радосно подигне кесу и одрешили је. Затим је ухвати за доњи део, да истресе дукате.

Сад видим да Маџари више пе волу Кошута. Они су сами нашег Нику М. називали „српским Кошутом," те су за то ипак радшш за Рахоција.

Кад је наш Тона Хаџић развијао свој програм, многи су приметили као да му је глас малко промукао. Но томе се није чудити, он је увек путовао са Н ик о м Максимовићем, даклем могао је лако добити к р а ј н и к е.

„Застава" је изразила надежду да ће Мигаа Димитријевић од сада другим очима гледати кикиндски програм. Миша га гледи оним истим очима, али канда нагаи нотабилитети већ почињу сами да тај програм гледе другим, т. ј. отвореиим очима. Ако сам погодио, — иодрж боже.

»Турскот Народу" наравно да је пеправо, гато је Матица Српска прославила педесетогодигањицу др. Јована Суботића. Он Суботићу највигае замера, гато му није брада достојапствено старачки бела (као н. пр. Јагае Игњатовића.)

Лине је разликовао биље, не по корепу, него по цвету. Тако би и ми кикиндски програм могли сада најбоље квалифицирати по његовом најновијем цвету, по уздинским посланику Нсаковићу.

Ма да нас је Мајстор Јефта назвао „екстра пар Чича Јефто подметне руке — да неби који на земљу пао. Из кесе поче нешто излазити — од чега чича Јефту пробије ладан зној — хтеде нешто рећи, ал' му се језик завезао; једва је промуцао: јаој мојих педесет форината. На те речи погледа и чича Глиша — а кад опази црепове, пребледи; али се брзо прибра стисне иеснице па је поче страшно махати окренувши се циганским шатрама те промуца: ниси далеко стигнуће-те мој шарго. — Ти мене да превариш, мене, кога је сва регемента — кад сам био у таЛијапском рату —■ Коканом звала; мене, који сам на очи глед целој компанији и капетану цео дап у бубњу носио петла; кад оће сирома да се врпољи или кукурикне, а ја маљицом по бубњу а он мисли да је грмљавина па ћути као заливен; мене, кога још није нико преварио а ти се нађе азијате, да се са Глишом вучеш клипка. Кроз неколико минука — јурили су њих двојица на кољима за Суљом. — Баш добро кад смо прешли шуму, рече цига, када беху на спрам ње, и кад нас нису ту дочекали баш и неће. — Хтеде још нешто рећи; ал у тај мах стаде пред коње чича Глишо и громким гласом иовиче: Јеси л' ти Суљо циганин ? — Јесам господине. — Иознајеш ли ти каквог Глишу Мамузића и Јефту Трешњара? — Пе познајем господине.