Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 18. ЗА 1884.

141

Арапи и ђаво, — Рикерт. 1. Отишао Арапима ђаво Када храну хтедоше сејати. „Господар сам пода света" — рече „Пола хране имате ми дати" ! 2. Арапи му одвратише тада „Дољна пола нека буде твоја*. Али њему по вољи ве беше; „Горња"-рече-„нека буде моја". 3. Тад Арапи иосејаше репу. Кад би време да се репа дели, ђаво доби позкутело лишће, А репу су Арапи узели. 4. На годину када опет дође Те им рече пакосно, срдито: „Дољва пола биће од сад моја" Тад Арапи посејаше жито. 5. Кад би време да се жито дели, Арапи су класје задржали ; Пола сламе — да пакао греје Превареном ђаволу су дали. Ив. М. Поп. Зија. И з ш к о л е. Учитељ. Но ђоко баш си прави магарац, незнаш баш ништа. ђока. Е нез^ам да, каже моја мати, да ја још млого знам, немам ја још ни шест година. Ђ. Учитељ у присуству школ : унравигеља. Перо ! Кажи колико је двапут четир ? П. Двапут четир тринајст. Добро је! Исо ! А кажи ти, колико је четир пута шест ? И. Четир пута шест тридесет и осам. Добро је! Персо! А колико је трипут девет? П. Трипут девет шесдесет и два. Здраво добро! Управитељ погледа час учитеља час опет децу иа ће убезекнут најпосле рећи: Та шта ви то господине говорите да је добро, кад није ? Е рече учитељ: Кад они буду као ја и ви, знаће они да није тако, а за сад нека се деца само слоб де. Ђ. Шта је земљописаније ? запита једаред учитељ свога ђака. Земљописаније или ти Катихизис јест такова наука, која нас учи добро рачунати и правилно читати и писати. А право Милоше, живијо! ! ! Ђ. На последњем овогодишњем испиту заиита свештеник једног ђака из „висших" разреда: Шта бива с' душом после смрти? Иде у Чистителни огњ, одговори дете. Да смо весели с учитељем заједно! Ђ.

Досетке, наивности и др_ из дечија света. (Продужење) Отац (идући са својим синчићем из цркве кући.) Е мој синко, морам за те укорим. У цркви треба свако да мирно стоји, да се богу моли, гледа пред-а-се, а не да звера и тамо и амо, као што си ти данас радио. Синчић. Је ли тата, а како си ти то опазио, кад си се молио богу и гледао пред-а-се, а ја сам стојао сасвим на другој страни.

Мати дала своме сину јабуку, а он је држи на длану, па је очима мери и погледа на оне друге јабуке на тањиру, које су много веће. Мати, Запамти, чедо моје, што ћу ти казати: човек треба и са малим да је задовољан. Син. Па Ја то знам. Ја сам задовољан и са малим. Али кад добијем веће онда сам још задовољнији. Мати послала Зорку у „пшајз" да донесе парче сапуна; у »шпајзу" је било и суви шљива, које је Зорка тако радо јела, — а мати јој то није ни кратила, само се бојала да не једе много, да јој не би шкодило. Кад се Зорка вратила из „шпајза" запита је. Мат и Кажи ми право, јеси ли појела коју шљиву? 3 о р к а. Јесам. Мати. А колико си појела. Зорка. Смем ли казати исгину? М ати. Није то смем ли, него мораш казати истину. Зорка. Али ја се бојим. Мати. А шта се бојиш? Зорка. Бојим се да ћу слагати.

Малога Ханзику чешће виђам, јер седи у кући где и ја. Он још нема ни две године али је врло паметно дете. Не зна још добро гоЕорити, али кад му родитељи што једу, а он је гладан, онда уме да каже: ми ау (т. ј. хшг аисћ). Ономад даде му мати једаи ваљушак, а кад се мало за тим опет у собу вратила, али у Ханзике нема ваљушка него га једе мачка. — А што си дао твоје јело мачки ? — Запита га мати. А Ханзика се смеје и пружајући руком на мачку и подражавајући мачкин глас вели: ми ау! ми ау! (Хтео је да приповеда, како је мачка дошла к њему, па је искала: ипг аисћ, ппг аисћ!па како јој не би дао кад Иште !)

Мирко је дете мало од 4—5 година бистро и весело. Једном ће му тетка сести за гласовир, да свира, а он ће па ото: јел' тетка смем ли ја уза те да седнем па да слушам ? Како да не добро дете, рече му тетка. Мирко је слушао неко време, па ће запитати: јесули то све ласте што свираш? (ноте са реповима).